Znate ono kada vidite prvi trailer, svidi vam se sve u njemu ali nekako pomislite, eh, ovo nije za mene. Tako sam se ja osećao kada sam video najavu za Hell is Us. Rekoh sebi „oh ne, još jedan soulslike“ i uh… ne da sam pogrešio sa tom pretpostavkom. Hell is Us je došao, ošamario me par puta, udario više puta u stomak, i prosto urnisao, kako emotivno, tako i intelektualno. Ovo je igra koja ne pokazuje na prvu ruku šta jeste, već vas vremenom sve više uvlači u ovaj neverovatan, brutalan, krvav, uništen, ali ponovo prelep i preiskren svet. Malo po malo, polako, dok vam ne prođe kroz glavu, „uh, šta sam ovo odigrao, video, pa ovo je fantastično“!
Vi preuzimate ulogu Remia, vojnika peacekeeper jedinice ON-a iliti Ujedinjenih Nacija kod nas. On se pridružio Peacemakerima isključivo iz razloga jer je čuo da će oni biti raspoređeni u Hadei, mesto u kome bukti građanski rat i gde se trenutno nalaze njegovi roditelji. Ustvari, shvatio je da je ovo jedini način da uđe u ovu paklenu zemlju, gde vri konflikt decenijama, pa i vekovima u prošlost, koji je sada dostigao tačku ključanja. Bez nekog konkretnog plana kako stići do svog cilja, Remi, kao i vi ste nekako zatočeni na mestu o kome ne znate ništa, niti poznajete ikoga. Koliko je Remi izgubljen, toliko ste i vi, i igra vam na početku jasno daje do znanja da ovde ne postoji mapa, ne postoje markeri, checkpointovi ili bilo šta šta bi vam jasno reklo gde treba da idete. I to je jedna od najjačih strana ove igre. Nudi igraču jedan odgoman svet, podeljen po mapama, misteriju koju on sam treba da reši, bez pomoći igre, samo sa informacijama koje vi sakupite u toku igranja, lično vi istraživanjem i zaključcima.
Hadea je fiktivna zemlja, koja neodoljivo podseća na kombinaciju zemalja iz istočne evrope. Kako po izgledu, arhitekturi, likovima koje susrećete, njihovog stajlinga pa čak i imena. Ali ono šta je mene lično jako pogodilo, je ta intimna strana igre, ta ljudska strana. U Hadei je izbio građanski rat, još jedan od mnogih, i to baš 1991. godine. Dve strane koje su živele toliko dugo zajedno su odlučile da dignu ruke jedan na druge. Jedna koja nemilosrdno misli da je superiornija od druge želi da faktički uništi drugu, koja je tu eto, jer veruje da treba da bude tu i da je zemlju nasledila od njihovog boga.
Hadea, svet u kojem se igra dešava, kao i sva dešavanja dosta podsećaju na sve ono šta se dešavalo na ovim prostorima, u kombinaciji sa drugim tragičnim ratovima po svetu, pa i onog koji je u toku na biliskom istoku. Mada, Hell is Us se ne stidi da prikaže najgore, ali najgore lice rata i ljudi u ovoj igri. Bezobrazni, brutalni, bez imalo stida i savesti, one osobe o kakvim ste čitali u udžbenicima ćete susretati ovde, ali isto tako i drugu stranu svega toga. Preživele koji jednostavno žele da bude sve kao nekada ranije, koji žele da žive u miru i da jednostavno, postoje. Ali im neko ne dozvoljava. Igra je prepuna individualnih priča koje će vas stvarno pogoditi, a sve te priče su savršeno emotivno prenešene na igrača na još većem nivou zahvaljujući savršenoj glasovnoj glumi. Generalno, Hell is Us je priča o najgoroj strani čovečanstva, pa verujem da i zbog toga je dobila ovo ime, jer istina je, pakao smo mi i niko drugi.
Hell is Us nije soulslike igra, makar ne u obliku kako svi očekuju da ona bude. Ovo je akciona avantura u kojoj je akcenat stavljen na rešavanje misterija, i njih ćete imati uh, pa dosta u toku igranja. I tu ne mislim na neke jednostavne misterije, već na sjajno osmišljene zagonetke koje su prekrivene nekada nevinim razgovorima i jednostavnim počecima. Na početku, ćete pričati sa par ljudi, koji će vam ispričati svoju priču iza koje se krije neki zadatak, neka dublja misao i možda neki vaš cilj. Istraživanjem jednog dela ove igre, otkrivaćete ustvari da je ceo ovaj svet upleten u misterijama za koje niko mena odgovore već vekovima unazad. Ko je bio u ovoj zemlji nekada davno, ko je vladao, šta je ustvari uzrok mržnje dva naroda koji naseljavaju ovu zemlju i tako dalje. Tako da preko tih, konfliktnih misterija koje ćete videti i biti nekako deo na početku, ćete otkrivati mnogo veću tajnu i misteriju koja je počela pre više od jednog milenijuma, koja objašnjava apsolutno sve šta se dešava sada.
Svidelo mi se to što je ovo igra gde ćete morati da zapisujete šta pronalazite, kako bi rešavali neke zagonetke. Rešenja mogu biti suptilno ubačena u arhitekturi nekog dela nivoa, ili možda u srednjovekovnim spisima koje pronalazite. Godine, imena, događaji, sve je to deo neke veće zagonetke čije kockice vi morate da spojite. Taj misteriozni deo ostavlja jak utisak na igrača kako na početku, tako i do samog kraja igre. Slagalice, mozgalice, zadaci, sve će biti tu oko vas. U nekim trenucima sam pomislio kao da igram jednu od najboljih point and click avantura iz 90tih, samo u drugom izvođenju, tj bolje rečeno, ovo je isto tako nešto, samo sa još jednim elementom, a to je borba.
Kako bi stigao do borbe, moram da objasnim još jednu stvar. Kada je krenuo rat, u Hadei se pojavila i još jedna natprirodna pojava. Živa bića, koja neodoljivo podećaju na razne spomenike kroz ove zemlje, koji su ljudi nekada obožavali. Samo ova bića ili The Calamity, kako se nazivaju u igri, nisu neko koga treba obožavati. To je ustvari nusproizvod svega najgoreg šta se dešava u Hadei, manifestacija pakla u ljudima koja se fizički stvorila i pored građanskog rata i ona pustoši ljude. The Calamity izgledaju jezivo, imaju stvarno jezive i neprijatne pokrete a i zvuče tako da će vam se dizati dlake na vratu prvih desetinu sati igranja. Cela njihova pojava je toliko upečatljiva i jeziva u toku cele igre. A nisu tu samo kako bi eto, bili deo jedne priče, koje možete tamaniti kako želite.
The Calamity imaju jače i slabije neprijatelje, ali u onim jačima se nalazi jedna ljudska emocija koja se manifestuje ispred vas koju morate prvo ubiti kako bi završili tu bledu, šuplju, rupičastu školjku ovih bića. Te emocije su Ekstaza, Bes, Patnja, Teror i tako dalje. Svaka manifestacija emocije je vaš neprijatelj koji mora da bude uništen, i svaki zvuči još jezivije od same pojave The Calamitya. Razumete, sve najgore emocije koje se nalaze u nekome ko vrši teror na vama je ustvari glavni neprijatelj u igri, prosto fantastično!
Rekao sam već da ovo nije soulslike, i nije. Ovde nema boss borbi i znam da se to neće svideti svakome, ali verujte mi, ne nedostaju. Kasnije u toku igranja srećete toliko jačih neprijatelja da ćete poželeti u tim trenucima da bolje postoje bossovi nego ovo drugo. The Calamity bića sa po nekoliko emocija u sebi, koje prvo morate da porazite pre nego što uništite njihovu školjku. Svaka emocija je ultra agresivna sa različitim napadima. Prosto užasno, kako u toku borbe tako i audio-vizualno, ali naravno u najboljem mogućem smislu.
Remi će imati specijalna oružja koja su isključivo iskovana kako bi bila efikasna u borbi sa ovim neprijateljima. Mačeve, sekire i tako dalje. Imaćete light attack i charged heavy attack i drona koji će vam praviti društvo. Ovde nema XP sistem i nadogradnja lika. Oružja se leveluju u odnosu na to koliko ih koristite, a vi tako što nadograđujete par delova opreme, aktivne i pasivne relikvije i par ogrlica. Tako da ovo ima veoma light rpg elemente u sebi. Drona možete nadograđivati sa akcijama koje će vam omogućiti da ometate neprijatelje. Oružja glyphovima koji će vam u nekim trenucima davati specijalne napade. Oružje takođe možete da infjuzujete terorom, patnjom, besom, ekstazom kako bi pravili veću štetu emocionalnim manifestacijama sa kojim se borite. Postoji Parry mehanika koja će biti izuzetno korisna kasnije u igri, jer vam može dati boost jačine napada, ali taj „parry time“ je kriminalno mali, tako da baš treba da se uveštite dobro kako bi ga koristili.
U igri su vam health i stamina vezani. Tako da ukoliko recimo vam health bude na pola, toliko će vam biti dostupna i stamina. Skroz kul mehanika koja je olakšana jednom akcijom, a to je Healing Pulse. Nakon borbe sa neprijateljem, imaćete priliku da regenerišete health i naravno staminu pritiskom na RB ili R1. Mada kao i Parry mehanika, to ima kratki vremenski „prozor“ kada može da se aktivira, a ukoliko dobijete u međuvremenu udarac od neprijatelja, gubite i taj potencijalni health regen sve do sledećih nekoliko udaraca. Ovako ustvari možete da se healujete sve u odnosu koliko štete napravite neprijateljima. Što možda nekome znači, okej pa meni ne treba healing itemi, ali verujte mi, trebaće vam, možda ne na početku ali u poslednjoj trećini igre, sigurno.
Još jedna super mehanika je to što vi ništa ne gubite kada poginete, niti se neprijatelji ponovo pojavljuju na mapi. Bolje rečeno, svaka će imati Timeloop barijeru na njoj, mesto na kojem se desila neverovatna nepravda i patnja jednostavno ne može da nestane. To je glavna hrana The Calamitya i dok Timeloop ne bude zatvoren, neprijatelji će se sa vremena na vreme pojaviti na mapi čak i nakon što ih sve očistite. Kada se Timeloop zatvori, mapa će ostati napuštena od neprijatelja.
Igra ima neverovatan fokus na misterije, istraživanje, slagalice, da sam mislio da je ovde borba samo jedan „afterthought“ sve do poslednje trećine kada je igra u trenucima postajala brutalno teška, pa ćak i frustrirajuća. Kada kažem, afterthought, ne mislim da je borba odrađena loše, ali cela ta misterija koja vlada u igri, koju vi rešavate sa jedne mape na drugu daje toliko jaki utisak da nekada zaboravite da borba postoji, ali ona postoji sa razlogom, jer je savršen alat, stretstvo za neke narativne komponente u ovoj igri.
A sada dizajn.. Još jedna ne-ve-ro-va-tna stvar u ovoj igri. Cela Hadea mapa je podeljena na mnogo mesta koje možete, tj morate da posetite. Svako mesto krije određene tajne, misterije, zagonetke, tragove koje vi morate da pronađete. Neke mape mogu se dešavati u šumi, neke oko manastira, na groblju, druge će biti u polu razrušenim zgradama dok oko vas padaju granate, neke će biti na prelepom jezeru pored kojih niču božanstveno plavo cveće. Neverovantno je koliko se mape razlikuju, kako po dizajnu, izgledu, muzici jer svaka mapa ima svoju temu, i načinu igranja na njima.
Neke mape će biti otvorene, kretaćete kako želite, istraživati kako se vama to svidi, dok će neke biti poprilično uske, sa račvajućim putanjama. Mada kako one izgledale, vi nećete moći da završite sve na mapi iz jednog pokušaja. Ceo koncept ove igre je da sakupite tragove na jednoj mapi i otputujete na drugoj sa svojim APC vozilom i tamo potražite nastavak odgovora. Sve šta se dešava u igri ima smisla sa tim što morate da putujete, u raznim delovima ove zemlje, tako da je backtracking obavezan, pronalaženje šifara sefova na mestima gde to najmanje očekujete i povratak u zgrade samo da bi uzeli jednu malu stvar kako bi završili svet. Meni to nije smetalo, jer mi ima smisla, a naravno hteo sam što više zadataka da završim.
Kada smo kod toga, nikako da pomenem. U igri imate jednu glavnu misteriju, ali ona je sačinjena od mnogih, manjih, koje se račvaju na sve strane. Tako da kada budete krenuli da rešavate jednu misteriju, otključaće vam se još pet, i nećete iz prve znati da li se ona i kako nadovezuje na ono šta vama treba. Čitanje u ovoj igri obavezno i računajte da ćete provesti mnogo vremena čitajući iszveštaje sa ratišta, pisma koja su ostavili preživeli za svoju porodicu, istorijskih knjiga, teorija zavere i tako dalje. Igra se jednostavno oslanja na to da ste vi jedan istraživač koji mora da pronađe sve tajne ove ratom uništene zemlje.
Tako da, svesno ili ne svesno, vi ćete usput rešavati i sporedne misije, zadatke, questove, nazovite ih kako hoćete. Ali čak i kada budete znali da je to nešto sporedno, svaki zadatak je toliko dobro osmišljen da ćete jednostavno poželeti da ga završite jer će vas nešto vući da ćete morati da otkrijete ishod te male ili velike misterije.
Grafički, igra je prelepa na PlayStation 5 Slim konzoli. Osvetljenje, efekti i zvuk koji se savršeno uklapa u to. Razne lokacije, ambijenti, okruženja koja nisu prestala da iznenađuju sve do kraja. Preko prelepog jezera, do sablasnih šuma, do gradova ispunjenim leševima. O da, igra jednostavno želi da prikaže sav horor koji se dešava u toku rata i to savršeno radi. Tako da igranjem nje, jednostavno ne možete da ostanete ravnodušni.
Hell is Us (PlayStation 5)
Nisam uopšte očekivao da će me jedna igra ovako oduvati ove godine. A to se desilo sa par njih, mada možda najjači utisak je na mene otavio Hell is Us. Cela priča i naravno taj deo sa istraživanjem i rešavanjem zagonetki mi je neverovatno dobro legao. Ali nije samo to, ovo je jedna jako jako fokusirana igra koja radi ono šta želi da uradi. Da šokira igrače, da ih uvuče u ovaj neverovatan svet i da jednostavno natera ljude da razmisle o svemu šta se dešava o svetu, o besmislenosti rata i svega ostalog. Igra sa jakom porukom, koja se prožima kroz svaki pedalj ovih mapa, a ponovo, dovoljno zabavna i intrigantna da vas ne pušta.
