Echoes of the End Enhanced Edition – Recenzija – Magični svet inspirisan Islandom

Uvek postoji neki naslov koji vam se svidi odmah posle predstavljanja, i želite da igrate ali jednostavno vam se nešto ne da. Za mene je to Echoes of the End, još od leta kada je prvi put izašao. Mada izlasak je bio po malo bolan za igru a i razvojni tim Myrkur Games. Razni problemi su okruživali ovaj naslov, tako da se više pričalo o tome nego o onome šta igra može da pruži igračima. Meseci su prolazili, a Myrkur Games u saradnji sa Deep Silverom, odlučio je da izbaci, već eto, posle par meseci Enhanced Edition verziju igre, i to kao totalno besplatnu nadogradnju za sve igrače koji već imaju ovaj naslov u svojoj biblioteci igara. Jer, kako bi mogli drugačije da se iskupe za sve probleme koji su okruživali igru. Nego, krenimo ispočetka, jer u ovom tekstu, nećemo pisati šta je bio problem, već šta igra pruža igračima sada, ukoliko u ovom trenutku žele da je imaju. Spoiler alert: mnogo toga, i sve je aposlutno fantastično!

U centru priče je Ryn, devojka koja ima moć da preseče realnost kao da je materijal, kao da svet oko nje nije svet nego model od kartona koji ona može da presavija, preoblikuje, razdvaja. Ta sposobnost odmah daje igri identitet, taj prepoznatljivi šmek koji je fali u mnogim modernim akcionim avanturama. Ryn nije tipični “izabrani heroj”, niti neko ko skače po klasičnoj fantaziji, već lik koga prate gresi sveta, njegove laži, narodi koji se raspadaju oko nje, i ona jednostavno, mora da nađe svoj put kroz sve to. Ryn kao lik je zapravo mnogo prijemčivija nego što sam mislio da će biti. Ne glumi heroja, ne glumi mučenika. Nekad je impulsivna, nekad rezignirana, nekad puca na pola rečenice. I to je fino, jer daje ljudskost u svetu koji deluje sve osim ljudskoga. Gledajući je kako se bori između sopstvene moći i sveta koji je odavno pukao po šavovima, vidiš zašto je baš ona izabrana da bude u centru ove priče.

Priča se ne razvlači, ali ume da udari baš kad treba, bez teatralnosti, bez praznog patosa. Dovoljno sirovo da ostaneš uključen. I moram da priznam, svet igre je verovatno najjača karta koju Echoes of the End ima. Ne zato što je ogroman, jer nije. Niti zato što je živ kao neki RPG mastodoni. Već zato što je gust, prepun svega i svačega. Svaki region deluje kao mesto sa istorijom koja ne mora da ti se iscrta markerom. Sve deluje kao da su ljudi zaista živeli tu pre nego što si ti došao. I onda kada otkriješ neku malu lokaciju, neki stari toranj, napušteno svetilište ili tragove propalog kraljevstva, ta mala otkrića imaju veću težinu jer nisu ubačena kao “checklist content”, nego kao organski deo sveta. Mada, meni se najviše svideo zbog toga što se dešava u, naravno izmišljenom svetu pod imenom Aema, ali koji je veoma, ali veoma inspirisan Islandom, kako preko priča koje slušate, otkrivate, tako i samim njegovim izgledom. A to je, ako mene pitate, prosto fantastično!

Gameplay u Echoes of the End deluje kao da su pokušali da naprave avanturu koja ne želi da te smara suvišnim stvarima, nego da te stalno gura napred bez gubljenja identiteta. Sve je nekako čvrsto, fokusirano, i najbitnije, služi glavnoj mehanici presecanja prostora. To je trenutak kada igra pokaže šta je zapravo: nije klasična akciona avantura, nije puzzler, nije cinematic šetnja… već neka mešavina svega toga, ali tako da nijedan deo ne iskoči kao višak. Krećeš se kroz set-pisove i poluotvorene arene gde ti ta moć presecanja otvara puteve koji izgledaju kao da su postojali, ali su bili sakriveni ispod površine. Igra često zahteva da staneš, sačekaš, pogledaš okolinu onim „daj da vidim šta kriješ“ pogledom, i tek onda sečkeš realnost da bi napravio prečicu ili otvorio neki novi kanal.

Traversal deo je možda najčistiji segment cele igre. Nema parkoura, nema komplikovanih animacija, ali i nema nepotrebnih prepreka koje te nerviraju. Sve je urađeno tako da te moć sečenja sveta stalno vodi napred. Nekad presečeš most koji ne postoji, nekad prepoloviš komad terena da napraviš platformu, a nekad otvoriš pukotinu samo da bi se provukao iza stene koja deluje kao da je tu već hiljadu godina. Dobra stvar je što se igra ne ponavlja previše, svaka oblast ima neki svoj mali trik. U jednoj igraš sa gravitacijom, u drugoj sa vremenom, u trećoj sa strukturama koje padaju kao domino kada ih presečeš.

Puzzles sistem je jednostavan, ali zato ima odličan ritam. Nećeš provoditi deset minuta na jednoj zagonetki, niti ćeš morati da crtaš dijagrame po papiru. Sve radi na logici „ako razumeš kako svet funkcioniše, znaćeš šta treba da uradiš“. I to je super, jer te čini pametnim bez da te igra tretira kao idiota. Doduše, ima par momenata gde ćeš se zagledati i reći „čekaj, šta sad?“, ali kad klikne, baš klikne. I kad se sve to spoji, dobiješ gameplay koji možda nije revolucionaran, ali ima dušu i osećaj jedinstva koji mnogim igrama danas fali.

Što se borbe tiče, ona funkcioniše kao produžetak te iste mehanike, samo brži i agresivniji. Ne radi se o tome da udaraš sve što se kreće, već moraš da koristiš prostor isto kao i van borbe. Preskačeš, sečeš, blokiraš napadačke putanje tako što ih bukvalno presečeš iz realnosti, i onda koristiš taj kratki vakuum da odradiš par udaraca mačem. Sve ima neki ritam, kao da igraš improvizovanu koreografiju gde svaka greška može da te košta, ali ne u Souls smislu, nego više kao „oprosti, probaj opet, ali brže razmišljaj“. Neprijatelji su dizajnirani tako da te nateraju da koristiš te prostorne trikove. Neki se zalepe za tebe, drugi šibaju magijske rafale koje moraš da presecaš pre nego što te pogode, treći se kriju iza štitova pa moraš bukvalno da im isečeš zaštitu. Kad se uđe u fazon, borba ima taj „aha, ovo je baš moj stil“ osećaj. Nije duboka kao u velikim akcijskim igrama, ali ima svoju estetiku pokreta i čvrstoću koja daje ozbiljan identitet celom iskustvu.

Što se tiče boss borbi, ima ih manje nego što bi čovek očekivao, nešto manje od 10, da ne spoilujemo sada, ali svaka je dizajnirana sa jasnom idejom. Nisu spektakli koji će se vrteti po YouTubeu nedeljama, ali imaju taj zanimljivi miks magije, pozicioniranja i manipulacije prostora. Jedan boss je bukvalno test tvoje sposobnosti čitanja ritma napada, dok drugi traži krijanje iza rascvetanih realnih pukotina. Ima lepih momenata, baš onih zbog kojih zastaneš i kažeš: “Dobro, ovo mi se baš dopada.” Tera te da razmišlja, da koristiš sve šta ti je na raspolaganju, a ne samo da bez mozga lupaš po nekome dok ne padne.

Jedna od stvari koje baš podižu atmosferu u igri jeste zvuk. I ne mislim samo na muziku, iako je stvarno dobra, posebno one sporije kompozicije koje se javljaju u momentima pauze), nego i na dizajn okruženja. Šum vetra kroz pukotine realnosti, škripa zemlje koja se otvara, to pucketanje kad presečeš prostor i sve stane na sekund… to sve daje neku atmosferu koja nosi. Naravno sve to u kombinaciji sa prelepim, jednostavno prelepim okruženjima i celokupnim dizajnom sveta jednostavno kupuje. Mislim da bi više igara trebalo da crpi inspiraciju sa Islanda.

Zahvaljujemo se CD Media Greece na ustupljenoj igri za potrebe recenzije