Kada pogledamo našu noviju kinematografiju, vidno je da filmovi koji bi trebali da budu namenjeni najmlađima imaju najslabiju reprezentaciju i da ih možemo nabrojati na prstima jedne šake. I kada dođe do adaptiranja određenih književnih dela tog tipa, često budžeti i totalna nebriga autora da usklade da isti ti filmovi dobiju adaptaciju koja će univerzalno biti pristupačna mladima i starijima, ispašta maltene na svakom mogućem polju.
Hajduk u Beogradu je knjiga koja se sigurno najviše održala kao relevantna među raznim generacijama koji su imali priliku da osete vreme kako je bilo živeti u staroj Jugoslaviji. Sećam se kada su u našoj osnovnoj školi daleke 1998. sa počivšim autorom serijala, Gradimirom Stojkovićem došli da promovišu tadašnji četvrti deo, Hajduk na Dunavu.
U vreme kada nisu vladale društvene mreže, oni su uspeli da kroz prezentaciju i razgovore sa tadašnjim učenicima škola, nas kolektivno zainteresuju za čitanje knjiga. Ostalu mi je u dobrom sećanju, da sam tada namolio majku i oca da kupe paket od reizdate prve četiri knjige. I da sam im se učestalo vraćao i voleo da se susrećem iznova sa Hajdukovim svetom i raznim avanturama koje je proživljavao.
Kada je najavljeno da će prva knjiga Hajduk u Beogradu dobiti svoju prvu filmsku ekranizaciju, uzeo sam to sa golemom dozom zadrške. Poučen već iskustvom gledanja raznih pređašnjih adaptacija književnih dela koja su bila orijentisana najmlađima, svako od njih je došao sa raznim falinkama i delovalo je da nikoga nije briga da napravi nešto što će na kraju dana da se direktno obrati mlađem delu publike.
Donosioc sam dobrih vesti, Hajduk u Beogradu je zapravo jedan sladak, emotivan i topao film, i pre svega, vrlo dobra adaptacija prvog romana. U ovom slučaju režiser Milan Todorović i njegova filmska ekipa su napravili film koji se obraća svim generacijama i ono što je bitno, napravili su “feelgood” film koji će sigurno sa vremenom postati novi klasik.
Verujem da to ne bi sve ispalo tako da i sam autor, Gradimir Stojković nije učestvovao i dao svoj blagoslov da se ovaj projekat prenese na veliko platno. A sa druge strane oseća se ljubav spram samog lika i knjige, i usaglašavanjem filmskog i književnog dela, da se u komercijalnom filmu poput ovog, sve kockice slože.
Dobijamo film koji poštuje izvorni materijal i koji će iskomunicirati sa širom publikom svih godišta, i možda ih čak i uvesti da ponovo otkriju romane, a i da zavole domaću kinematografiju.
Film počinje sa dolaskom Gligorija Pecikoze Hajduka (Todor Jovanović) i njegovog oca (Dragan Mićanović) i majke (Sloboda Mićalović) u novi dom u Beogradu. Kao što to biva kada god promenite sredinu, teško je naviknuti se na veći grad, i drugačiji mentalitet tadašnjeg društva u školi. Drugari i drugarice iz razreda ga gledaju čudno i podsmevaju mu se, a i učestalo dolazi u sukob sa učiteljima kojima pokazuje da zapravo ima znanja i volje za učenjem. To ga donekle i dovodi na radar svoje Razredne (Ana Lekić) sa kojom će izgraditi specifičan odnos.
Kao što to oduvek biva, naš heroj moraće da prođe razne momente koje nas snađu tokom odrastanja, od tuče sa školskim siledžijom, Vladom Indijancem (Martin Zoričić) i upoznavanjem čak dve potencijalne buduće devojčice, Vesnom (Sofia Trifunović) i Robertom (Vera Ćetković) i da nauči i prebrodi razne emocije koje dolaze od izazova koji ponekada dođu direktno od roditelja i najboljih bivših prijatelja.
U svemu tome možemo videti dosta arhetipskih stvari koje se mogu izvući iz stvarnog života. Na stranu što se sve dešava 1985. godine, to su već poznate situacije iz života, a ponovo univerzalne teme i svaki gledalac će moći da se poveže sa onim što naš vrli junak, Hajduk proživljava.
Todor Jovanović u ulozi Hajduka ima prirodno, i nenametljivo prisustvo i kamera ga zaista obožava. Pokazuje zrelost u načinu na koji igra lika, i kako se odnosi sa rešavanjem raznih problema. U čestim instancama prikazuje zdravorazumnog, i prijatnog mladića sa dovoljno harizmatičnosti. Da su kojim slučajem odabrali drugog mlađeg glumca, koji bi doneo da kažem drugačiju vrstu energije koja je nadobudnija ili čak i agresivnija, lako je naš voljeni lik Hajduka mogao da ispadne nedopadljiv. Ovo Todoru nije prva uloga, i već se dokazao u filmovima Taxi Blues i Heroji, i siguran sam da će ostati na čelu ove franšize.
A šta će film bez dobrog antagoniste, koji je prikazan kroz mladog delikventa Vladu Indijanca, kojeg tumači Martin Zoričić. Martin je uradio odličan posao i bio je maksimalno nedopadljiv u ulozi antagoniste, i dosta je pripomogao i njegov specifično namršten i urokljiv pogled koji je upućivao direktno u kameru.
Što se devojčica tiče, Sofia Trifunović (tumači Vesnu) i Vera Ćetković (tumači Robertu), su dodale svojue energije i oživele Hajdukove potencijalne devojke. Dopadljivo je to što obe nisu prikazane samo na jedan jednostavan način, u smislu arhetipova lepe devojke koja je pomalo isprazna i druge koja ima sindrom ružnog, ali pametnog pačeta. I u tom njihovom trouglu, doći će do razvoja i sazrevanja.
I izbor za roditelje je bio savršen. Mićunović i Mićalovićka imaju odličnu hemiju, i zaista odaju utisak jedne skladne i normalne porodice.
I ostatak odeljenja je generalno dobro odglumio, i što je najbitnije, sva deca međusobno imaju odličnu hemiju. Iako nema vremena da svako od njih dobije dovoljno minutaže, u scenama gde se pojavljuju kao kolektiv zasijaju i šarmiraju. Nadam se da će i od njih u budućnosti da se izdvoji novi talas glumaca i glumaca koji će nas zabavljati na malim i velikim ekranima u nadolazećim decenijama.
Humor je neuvredljiv, i priliči tim vremenima, i bez brige možete da povedete čitavu porodicu. Kao ultimativnu pohvalu mogu reći da su izbegli najveću klopku, a to je uvođenje psovki. Da je i jedna izgovorena sve bi palo u vodu, tako Hajduk postaje jedan od retkih domaćih filmova (Lajanje na zvezde) koji je pročišćen od korišćenja istih.
Humor je često najviše i dolazio od čitave starije glumačke ekipe koja glumi učitelje i učiteljice poput Milene Predić (podsetila me na jednu srpsku učiteljicu koja je bila nacista iz gramatike!), Pavla Jerinića (kao prestrogi učitelj matematike), Predraga Bjelca (nervozni učitelj OTO-a, zvuči li vam to poznato?) i Srđana Timarova. (učitelj fizičkog i potencijalni partner Razredne) Svi oni uspevaju da budu smešni, iako to zapravo ne bi trebalo da budu, ali kako može ozbiljne odrasle ljude i njihova shvatanja da percipira omladina? Pripomaže i to što je uspešno ubačeno dosta fizičke komedije koji dosta doprinose.
Neopevani heroji iza scene koje bi isto trebalo pohvaliti su Sanja Bulat koja se bavila scenografijom, i za kostimografiju je bila zadužena Jelena Đorđević, a glavna rekviziterka je bila Marija Timotijević. Kroz nabavku raznih artikala, poput starih stripova, i raznih filmskih postera (Žikina Dinastija je sa pravom prednjačila jer je te godine izašao prvi deo, a i da nas podseti da 2. Decembra, imamo premijeru Povratak Žikine Dinastije) i autentične garderobe i nameštaja iz tog doba, uspeli su da prenesu jedno izgubljeno vreme koje se više nikada neće vratiti. I tu će sigurno kupiti većinu starije publike jer će se probuditi emocije na neka starija i jednostavnija vremena.
Što se fotografija tiče, snimatelj Dimitrije Joković se uglavnom fokusirao na krupne kadrove kada su likovi ragzovarali, i centralne kadrove kada god je bila prilika da se snimi neka veća scena ili spolja ili u većem prostoru. U njima je uspeo da uhvati intimne i slatke momente koji se dešavaju između čitave filmske ekipe.
Ovaj film je ujedno i prvi montažerski debi Vladimira Markovića Looney, koji je poznatiji po svojoj muzičkoj karijeri, i režiranuju spotova i davanju glasova za sinhronizacije animiranih filmova. Uspeo je da sakrije kako današnji Beograd izgleda, jer sam siguran da je to bio jedan od težih aspekata jer nažalost svi smo svedoci brzih i loših promena koje naš grad doživljava poslednjih decenija.
Imam samo zamerku na korišćenje osmišljene muzika za potrebe filma, tema jeste dobra, ali nekako mi se čini da su više išli pristupom da čak i u mirnijim scenama gde bi sama publika emotivno trebala da reaguje na te scene. Kao da nisu imali potpuno poverenje, i umesto da su ostavili tišinu. Muzika je nakalemljena da bi držala pažnju mlađim gledaocima.
Pored toga čućete sijaset ex yu rock hitova, neki od njih su zaista valjano odabrani i inkorporirani u određnim scenama, i ako bi se odlučili na to voleo bih da vidim disk ili ploču sa originalnom muzikom i pesmama izvođača, jer to bi i trebalo da isprati kao neka vrsta robe koja se veže uz film.
Kroz čitav film imate i dosta kameo uloga, mnogih poznatih ličnosti sa naše scene, izostavio bih ko su svi ti navedeni ljudi, jer trebate ipak da se iznenadite.
Kada se sve ovo stavi na papir, ovo je jedan zdrav populistički film koji jeste malo jače ogrezao u Jugonostalgiju. Ali ukazuje na mnoge stvari koje nedostaju današnjem društvu, a to su, normalnost i empatija, drugarstvo i nijedna trunka ciničnosti koja nas prati jako dugo. I postoji veliki potencijal da se nastavi.
Smatram da je zaista čudo da dobijemo vrlo dobru filmsku adaptaciju voljene knjige, za koju tvrdim da će zasigurno doći do široke publike i vratiti ih u bioskopske sale. I najbitnije od svega povratiti veru u domaći film i podsetiti nas, ponovo makar na trenutak, unutar bioskopske sale, da se osetimo kao da smo normalno društvo, ponovo.
Čitav serijal knjiga je reizdala izdavačka kuća Laguna, i sve naslove iz serijala možete nabaviti putem sledećeg linka.
