10. DokNRitam donosi najsvežije dokumentarce koji se bave raznim vidovima muzike, i samim muzičarima. Čovjek Lavina u režiji Slobodanke Radun daje intiman portret našeg legendarnog muzičara Dragoljuba Đuričića. Ovo je jedinstven pogled na život i rad Čovjeka Lavine, i tim povodom smo razgovarali sa Slobodankom.
VRK: Zdravo Slobodanka, možeš li se ukratko predstaviti čitateljima Virtualnog Kutka? Digitalni podijum i mikrofon su tvoji, izvoli.
Slobodanka: Zdravo. Ja sam rediteljka, bavim se igranim i dokumentarnim filmom i televizijom. Živim u Pragu, gde sam i studirala. Radim kako u Češkoj, tako i u Srbiji (serije Grupa, Švindleri, Popadija). Čovjek lavina je moj prvi crnogorski film i vrlo sam ponosna zbog toga.
VRK: Dragoljub Đuričić je bio velika, gotovo mitološka figura naše muzičke scene. Kako je došlo do ideje za dokumentarac, i da li ste imali priliku da započnete rad na filmu tokom njegovog života?
Slobodanka: Ideja da se napravi film o Dragoljubu je nastala još za njegovog života, u razgovorima izmedju njega i producentkinje Jasmine Karajlović. Snimilo se i nešto malo materijala, ali više se nije stiglo. Neko vreme je ideja sazrevala, a u realizaciju filma smo krenuli kada su se Jasminina i moja vizija o filmu poklopile. Ja sam dakle ušla u film iz jedne nezavisne pozicije nekoga ko istražuje, i sklapa mozaik o Dragoljubu.
VRK: Pošto umetnik nije prisutan da ispriča svoju priču, da li vam je bilo važnije da prikažete Dragoljuba kao čoveka, pre nego kao muzičku legendu? Jeste li želeli da se distancirate od mitologizacije njegovog lika?
Slobodanka: Vrlo sam se trudila da izbegnem mitologizaciju za koju verujem da bi filmu, pa na kraju i Dragoljubu, nanela samo štete. Moji brojni sagovornici su pomogli da se približimo muzičaru, ali i čoveku na jedan blizak način lišen patetike. Oba aspekta, muzički i lični su podjednako važna. Njegov sistem vrednosti i životnih verovanja su fundamentalno uticali na muzičku karijeru i način na koji se ona razvijala. Naziv filma, “Čovjek lavina”, je nastao u toku rada na njemu – više se tiče Dragoljubove pokretačke energije i karaktera nego njegovog, sasvim neospornog, mesta u našoj muzici.
VRK: Razgovarali ste sa njegovim najblližima, i sa velikim brojem kolega. (Vlatko Stefanovski, Zdravko Čolić, Rambo Amadeus, Lav Bratuša i mnogi drugi) Bilo je sigurno mnogo perspektiva, kako ste odabrali koje su ušle u film i izgradile emotivno jezgro.
Slobodanka: Bili smo vrlo ograničeni arhivskim materijalima, koji su donekle diktirali razvoj dramaturške linije. Osim toga smo znali da želimo da napravimo uzbudljiv, dinamičan film koji komunicira sa publikom. Bili smo dakle primorani na disciplinu i strogost u montaži. Kriteriji su nam bili raznovrsnost, autentičnost, i jasna linija priče. Takodje smo želeli da ugradimo što više Dragoljubovih izjava u film, pa se time izbor izjava sagovornika još suzio.
VRK: Da li je bilo razgovora koje ste morali da skratite ili izostavite jer su otkrivali previše ili nisu pratili tok narativa?
Slobodanka: Bilo ih je baš mnogo. Volela bih da se posebno zahvalim svim ljudima sa kojima sam snimala intervjue – mnogo su doprineli gradjenju slike o Dragoljubu, čak i kada nisu ušli u finalnu verziju filma. Dragoljub je bio upečatljiv čovek, glavni lik nebrojenih anegdota, važna figura u mnogim životima. Mi nismo imali prostora sve to da ispratimo, to u formatu jednog dokumentarnog filma prosto nije moguće.
VRK: Muzički dokumentarci imaju jednu vrstu formulaičnog načina pripovedanja, da li ste zadovoljni time kako ste uspeli da izbegnete učestale klopke u koje su mnogi upadali pre Vas?
Slobodanka: Nama je vodilja bio naš glavni lik, koji ima mnogo zanimljivih aspekata, koje film postepeno otkriva. Dragoljub je živeo u burnim vremenima, i od samog početka bio duboko angažovan u svom okruženju. Stalno se razvijao, gledao uvek unapred, radio različite stvari. Time je i naš film sačuvao od klišea svake vrste.
VRK: Kada ste bili pri kraju montaže, da li se izdvojila, neka specifična scena, i da Vas je lično pogodila na emotivnom nivou, a da to niste ni očekivali?
Slobodanka: Mene su pogodile scene sa njegovim sinovima, njegova odluka da bude dobar otac bez obzira na životne uslove. Generalno govoreći, njegova odgovornost prema svom okruženju, želja da bude nosilac konstruktivnih, korisnih, pozitivnih stvari, da pokrene ljude. Nastojanje da u sebi pomiri snažan odnos prema tradiciji i progresivan pogled na svet. Ima toga dosta…
VRK: Od svih Dragoljubovih projekata, koja pesma ili bend Vama najviše znači?
Slobodanka: Leb i Sol. Ali teško mi je da izdvojim samo jednu stvar, baš teško.
VRK: Kakvi su planovi za dalji život filma, da li ćete ići i van zemalja Balkana?
Slobodanka: Za sada su dogovorene projekcije u Hagu, Berlinu i Pragu, planova ima mnogo. Ja najviše želim da film dodje do što većeg broja ljudi. Mislim da je inspirativan, baš u ovom vremenu u kome živimo.
Film ćete imati priliku da pogledate na 10. DokNRitam festivalu sledećeg datuma: 27. Septembra, u Jugoslovenkoj kinoteci, Kosovska 11, početak projekcije: 22:00h. Nakon premijere održaće se razgovor sa autorima filma. I dodata je još jedna projekcija koja će se održati u Jugoslovenskoj kinoteci, Uzun Mirkova 27, početak od 20:00h.
