The Perfect Pencil – Recenzija – Olovka koja seče kroz dubine uma i strahova

Retko koja igra me kupi prvim trailerom kao The Perfect Pencil. Pored toga, retko koje indie igre se ističu, ali ova makar meni jeste, po sjajnim hand-drawn animacijama i celokupnim artom, ali ono najviše šta me je kupilo je taj psihološki momenat u igri dakle, nešto kao Hollow Knight klon sa anxiety twistom. Okej, šalim se malo, daleko je ovo od Hollow Knight klona, kako bi većina pomislila, jer ima toliko originalnih stvari u sebi da će jednostavno, naći jedno mesto u vašem srcu i ostati tu, čak i nakon prelaska.

Studio Cima, mali tim iz Italije, radio je na igri više od šest godina, a publisher Doyoyo Games nije baš veliki igrač, pa sam se pitao da li će izaći nešto više od običnog “art game-a” bez dneke gameplay dubine i svega i svačega. Nakon 22 sata igranja na PC-u, mogu da kažem da sam oduševljen, jer ovo nije samo platformer, već emotivno putovanje kroz um, gde olovka nije samo oružje, već simbol borbe sa strahom i samopromenom. The Perfect Pencil nije savršen, ali za $25, sa tom nadrealnom atmosferom i pametnim simbolizmom, zaslužuje mesto u biblioteci svakog fana metroidvania igara, i još više, onih sa uvrnutom pričom.

Priča vas baca u srž uma protagonista Johna, koji se budi bez glave u čudnom, hand-drawn kraljevstva, Zemlji White Beasta, punom genijalnih likova, gigantskih beba i noćnih mora koje liče kao da je terapijska sesija kod psihijatra krenula po zlu. Na startu, John je samo telo sa plaštem, ali brzo nađe stari projektor koji mu služi kao glava (Camera Obscura), omogućavajući mu da “vidi” ono što drugi ne mogu. Njegov cilj, nije baš najjasniji odmah, a to je i deo šarma ove igre, već se gradi kroz istraživanje, side questove i odluke koje menjaju branching narrative. Teme su duboke: psihologija straha, imposter syndrome, odgovornost, povlačenje u sigurnost i desperacija. NPCovi su varijacije Johna, crvi koji se vuku, deca u telima odraslih, emocionalni vrtlozi, svaki predstavlja cepanje uma, Dijalosi su u prava mala enigma, tajanstveni, puni simbola (kreveti, jastuci, sanjanje), a scan ability otkriva hidden lore o njima, čineći svaku interakciju u neku ruku terapijskom. Mene lično pogodilo je to osećanje u toku igranja, kao da igrate sopstvenu psihoanalizu, gde su bossovi ustvari manifestacija psihe i smrt nešto kao liminal spaces, koji otkrivaju slojeve vašeg uma. igra može potrajati nekih 15+ sati, ali sa 11 tipova collectibles-a, side questovima i multiple endings-ima (do 6, zavisno od izbora), lako prelazi 30 sati. Twistovi dolaze postepeno: White Beast nije samo villain, već kao što možete da pretpostavite, deo vas, to jest Johna, a vaše odluke, recimo pomoći NPC-u ili ne, menjaju put. Igru sam igrao na ROG Ally X, što je bitno pomenuti jer je igra idealna za portable sesije gde između njih razmišljate o sopstvenim strahovima. Je l’ da? Šta bi moglo da bude zanimljivije od toga da olovkom sečeš kroz svoj um?

Gameplay u The Perfect Pencil je najbitnija i najbolja stvar ove metroidvanije pored naravno fantastičnog art dizajna, gde se melee combat, preciznan platforming i duboko istraživanje prepliću sa psihološkim simbolizmom na način koji vas tera da razmišljate o svakom sledećom koraku ne samo fizički, već i emocionalno. Nakon skoro 20tak sati mog igranja, mogu slobodno da kažem da je mehanike pametno dizajnirane tako da podstiče taj replayability čak i nakon prelaska, tera vas da se vratite jednostavno. Side questovi, multiple paths i choice-based outcomes vas jednostavno vuku nazad, ali ne tako česti save pointi i veliki runbackovi mogu da odbiju neke igrače, mada svako ko je igrao Hollow Knight, Silksong ili bilo koju drugu noviju metroidvaniu se sigurno već navikao na ovo.

Combat je melee-focused sa velikom olovkom kao jedinim oružjem, nema ranged napada, što vas stalno tera da budete agresivni i idete ka neprijateljima in the face, što bi rekli Osnovni napad, tj slash puni Courage bar kroz vezanih uspešnih udaraca, koji omogućava Healing Strike. Faktički sledeći udarac vam puni health, ali morate da pazite na tajming i naravno trenutak kada ga možete iskoristiti. Meni je ova mehanika bila genijalan, dakle nije samo da pravite damage nad neprijateljima, već postoji taj risk/reward momenat, morate da dodgeujete neprijateljske napade, naučite njihove šablone napada, punite combo meter, tj Courage Bar i onda iskoristite udarac za jedan veliki “masni” heal. Već postoje neke slične mehanike u soulslike igrama, ali je lepo videti da to funkcioniše i u “side scrolling” metroidvaniji. I verujte mi, nakon par sati, taj flow gde radite slash-dash-slash-heal postaje ritam koji je poprilično zarazan, čak i na normal težini. Nadogradnje, tj upgrades u igri dolaze na dva načina, preko priče i i kupovinom od trainer NPC-a . Currency je Balbs/Skill points koje dobijate poražavanjem neprijateljia a gubite ih kada poginete. Mada kao i u drugim igrama ovog tipa, ako dođete do mesta gde ste pali, možete ih povratiti. Filaments su collectibles i imate 11 tipova istih, i onda ih koristite sa Projectorom tj Johnovom camera obscura glavom, i one daju permanent boost-ove: veći scan radius, brži dash, jači charged strikes.

Boss borbe su sjajno odrađenih, i imate oko 10tak glavnih bossova i par sporednih, da kažem mini-bossova. Nisu teški kao u soulslike igrama, mada je ponovo bitno da naučite šablon i reagujete u odnosu na njihove poteze i udarce, ali delovi sa QTE forama i tom simbolizmom koji se prožima kroz celu igru pružaju malo veću dubinu i nekako čine igru drugačijo od drugih. Kada poginete, idete u liminal space gde ćete nešto više naučiti o igri i dešavanjima, skupiti veći lore, što je totalno kul, jer nekako, igra vas ne kažnjava toliko kada poginete, već vam pruža način i da naučite nešto o svemu. Platforming je smooth i poprilično zadovoljavajuć, ne twitchy kao recimo Hollow Knight, već prijatniji, ne toliko stresan, hvala bogu. U svetu imamo puno bioma koji su međusobno povezani, što je već nekako standard za ovaj tip igre. Postoje ajtemi koje možete naći koji će vam otključati tajne na mapi kako bi ih lakše skupili, dakle, sve šta postoji u sličnim naslovima. Mada po meni, side questovi su odlični, ali stvarno odlični. Kratki i zadovoljavajući, ali ima i onih malo dužih. Dobra stvar što su side questovi inkorporirani u kraj igre, tako da recimo ako nađete nešto kroz neku sporednu misiju, to vam možda, sasvim možda pomogne da dođete do nekog drugog kraja. Što se tiče backtrackinga, mislim da je pooprilično fer. Nove mogućnosti koje budete otključavali će vam pomoći da otkrijete nove prečice, tako da čak i kada poginete, neće sve biti naporno da se vratite do mesta gde ste pali. Sve ovo čini to istraživanje jako zanimljivim i interesantnim. Svuda po mapi možete pronaći neke tajne ili prečice koje će vam pomoći i ubrzati istraživanje, ajteme koji će vam drugačije oblikovati kraj ili pomoći da završite neki quest. Sve deluje prirodno i tečno, što je najbitnije kod ovakvog tipa igara.

Grafika je, kao što rekoh, kompletno hand-drawn, nadrealna i ume da bude jako uznemiravajuća, ali sa one umetničke strane gledišta.. Kao da neko sluša vašu sesiju kod psihoterapeuta i karikira i parodira sve to. Biomi izgledaju stvarno fantastično i raznoliko, neon hoteli, peskovite pustinje, waiting rooms sa tišinom, efekti poput ink bleeding-a dižu atmosferu. Malo mi je žao što nisam igrao ovo na OLED ekranu, verujem da bi boje još više živnule tako. Zvuk je takođe fantastičan. U trenucima istraživanja tih i jeziv ritam dok u boss borbi ili generalno u borbe, ritam se diže i nabija adrenalin kod igrača. U kombinaciji sa grafikom, sve nekako legne tamo gde treba. Jako lepo pakovanje jedne jako neuobičajne igre.