D-Topia nas vodi u naizgled savršen svet u kojem je svaki dan precizno isplaniran, svaka obaveza ima svoju svrhu, međutim upravo iza te rutine i prividne jednostavnosti krije se iskustvo koje postepeno postavlja sve ozbiljnija pitanja o sreći, slobodi izbora i onome što nas zapravo čini ljudima. Put od monotonije do empatije – možda bi se ovako najjednostavnije moglo opisati iskustvo koje pruža D-Topia, nova igra koju nam predstavlja već dobro poznati studio Annapurna Interactive.
Ne postoji period u istoriji čovečanstva u kojem se čovek, na ovaj ili onaj način, nije suočavao sa pitanjem besmrtnosti. Na kraju krajeva, bezbrojne igre, serije, filmovi, književna dela bave se upravo tom temom, često predstavljajući prirodni ciklus života i smrti kao nešto čega se treba plašiti ili što po svaku cenu treba izbeći. Ipak, upravo iz tog straha da je nešto novo kraj starog nastala je i jedna od mojih omiljenih video igara – Dark Souls. Pokušavajući da zaustavi neizbežno i produži ciklus vatre, Gwyn svojim postupkom nije pobedio prirodu, već je na neki način osudio sebe, a i svet oko sebe na dugotrajnu patnju jer ponekad posledice ne nastaju zbog same smrti, već zbog našeg straha da prihvatimo da jednom svemu mora doći kraj.
Sama igra počinje vašim buđenjem, gde vam govore da ste vi tehničar za održavanje objekta D-Topie. Vaš posao je da razgovarate sa stanovnicima i pomažete im jer – to je vaša priroda. Iako je vaše ime Shiro, kao i ostali stanovnici i vi imate svoj jedinstveni broj No. 046 i dok vas igra i roboti polako pripremaju i vode ka vašoj sobi, teško je ne primetiti i ne osetiti da D-Topia možda i nije toliko savršena kao što se priča. Na nekoliko mesta možete primetiti citat ,,The greatest happiness for the greatest number” što bi značilo da je sve što uvećava opšte blagostanje i smanjuje patnju moralno ispravno i što nije moglo, a da me ne natera da se setim knjige pod nazivom ,,The One Who Walks Away From Omelas” gde prosperitet jednog grada zavisi od patnje jednog deteta.
Nakon toga, još jedna stvar koja mi je zapala za oko bila je činjenica da nikako nisam mogla da aparat za gašenje požara postavim na njegovo mesto iako nije delovalo kao da postoji neka vidljiva prepreka što me je nateralo da pomislim da igra ipak vešto krije svoju pravu prirodu.
Ali, pre nego što zaronimo dublje u tu temu, vredi objasniti da svako biće koje živi na ovom mestu gde vlada AI ima svoj mali dom i svoju rutinu. Dok deca svakog dana idu u školu, odrasli svakog dana idu na posao. Budite se, oblačite svoju uniformu, doručkujete, umivate se i idete na svoje radno mesto, a u međuvremenu srećete razne ljude, razgovarete sa njima, i postepeno ih bolje upoznajete, međutim vaša uloga u njihovim životima ne svodi se samo na pomoć oko sitnih, svakodnevnih problema, već će se pred vama naći i ozbiljne morale dileme čiji ishodi zavise upravo od vas i izbora koje budete donosili.
Gameplay se sastoji iz nekoliko delova. Možete slobodno šetkati po ovom mestu, razgovarati sa NPCevima, kupovati iteme koje možete otvoriti i staviti u svoj stan, kupovati hranu, međutim kada ste na poslu, vaš zadatak jeste rešavanje zagonetki. Postoji više vrsta zagonetki i igra se na sjajan način trudi da vam objasni kako iste funkcionišu, recimo imaćete neke jednostavne matematičke zagonetke gde kockice sa određenim brojem treba da ubacite na njihovo mesto. Ipak, svaka zagonetka ima svoj nivo tako da što dalje idete, to postaju malo kompleksnije, pa ćete morati da se snalazite i pronađete način kako da od jednog broja stvorite drugi, kako da zaobiđete prepreku, i slično.
Druga vrsta zagonetki, moja najdraža, jeste lavirint zagonetka. Ako se sećate onih časopisa gde ste imali sliku i gde lika treba da sprovedete kroz lavirint tako što ćete mu olovkom označiti put, to je manje više to. Osim što, naravno, i ova zagonetka ima više nivoa, kao i zagonetka gde treba da eliminišete bagove koje su mi verovatno teže pale nego ostale jer nisam mnogo obratila pažnju, ali po svojoj strukturi vas mogu na neki način podsetiti na Minesweeper. Ipak, sve zagonetke tokom vašeg posla su opcionalne, možete ih odraditi kako biste dobili više U-Pointsa što je valuta u ovoj igri uz čiju pomoć kupujete razne stvari.
Ono što D-Topiu čini još zanimljivijom jeste da vas zagonetke koje radite na poslu, pripremaju na zagonetke koje ćete rešavati trudeći se da pomognete stanovnicima ovog mesta, međutim kako biste imali pristup zagonetkama, prvo treba da promenite vizuelni sistem ulazeći u Block Mode gde D-Topia deluje kao sve samo ne raj koji vam je obećan. Ne samo što se vizuelno menja i dopušta vam da vidite kako svet oko vas zaista izgleda, imaćete priliku da vidite i male miševe koji imaju sposobnost da razgovaraju sa vama, a koje inače ne možete videti – i ovde se vraćamo na moj aparat za gašenje požara. Ukoliko se vratite na to mesto, videćete da u rupi, gde treba da ubacite aparat, bezbrižno spava mali, beli miš. Pored svega toga, lagana, uspavljujuća muzika koja vas prati sve vreme, naglo se menja u nešto agresivnije.
Treći deo gameplaya je možda najzanimljiviji, a to je Brain Meeting. Mnogi likovi koje ćete upoznati prolaze kroz razne moralne dileme, a kroz Brain Meeting, koji služi kao introspekcija kroz sve što ste naučili o likovima, donosite odluku o njihovoj budućnosti i ovo, osim što menja tok priče, takođe deluje i na vaš kraj.
Tokom igre, primetićete da na neka mesta nećete moći da uđete jer zahtevaju veći rank, a veći rank takođe nudi i luksuz. Međutim, kako se igra odvija i vreme prolazi, tako će i vaš rank rasti. Na kraju dana, kada ste završili sa vašim poslom, često će vam se javiti misteriozni komšija No. 047, postavljajući vam razna pitanja kako bi uspeo da razume vaše postupke. A pored svega toga, što više razgovarate sa pojedinim NPCevima, to će se vaša veza sa njima razvijati, pa ćete moći da ih pozovete i na virtualne čajanke kako biste ih još bolje upoznali.
Igra jeste kratka i definitivno je osmišljena tako da pruži jedno lagano, interesantno iskustvo koje definitivno tera na razmišljanje što zbog zagonetki, što zbog moralnih dilema, međutim takođe nudi i replayability gde ipak možete izabrati neke druge odgovore i drugačije uticati i na tuđu i na svoju sudbinu.
Osim toga, nudi dovoljno zanimljivih likova koje možete upoznati. Iako igra ne nudi nikakav voice acting, iskreno, nije ni potreban, likovi su napisani tako da deluju dovoljno uverljivo što vam pruža priliku da se vežete za njih. Dijalog je interesantan, s vremena ne vreme je i vrlo smešan pogotovo kada pričate sa miševima, a uz sve to nudi vam i bucmastog mačka kog možete hraniti što vam pruža jedinstvenu, preslatku cut-scenu.
Vizuelno, D-Topia je prilično jednostavna, međutim, mislim da takav stil ovakvoj igri pristaje savršeno jer vam pomaže da bolje vidite i osetite kontrast između nečeg ljudskog poput emocija i hladnog poput vašeg okruženja. Likovi su simpatični i deluju kao da su iskočili iz animea, a gotovo savršena uređenost okruženja stvara utisak utopije u kojoj definitivno nije sve tako savršeno kao što se na prvi pogled čini, pa čak i onda kada blagi narandžasti tonovi prekriju ekran označavajući da je vreme da se vratite kući jer se bliži kraj još jednog dana.
Ono što sam ostavila za kraj jeste zanimljiva činjenica da pored D-Topie, postoji i mesto poznato kao Z-Topia. Za razliku od D-Topie, Z-Topia je opisana kao haotično mesto gde završavaju svi oni koji se smatraju nedovoljno sposobni da budu deo idealnog društva. Ipak, što više slušate o njoj, to je teže obuzdati radoznalost i ne zapitati se koliko zapravo istine ima u svemu što vam je rečeno, naročito kada ni sama D-Topia nije ni približno savršena kakvom želi da se prikaže.
Zahvaljujemo se Annapurna Interactive na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
D-Topia (PlayStation 5)
D-Topia možda nije duga avantura, niti će vas njene zagonetke uvek naterati da satima tražite rešenje, ali njena vrednost nikada nije bila samo u tome. Njena najveća zagonetka su zapravo ljudi koje upoznajete, njihove želje, strahovi i moralne dileme kao i pitanje koliko ste spremni da razumete nekoga čiji se izbori možda u potpunosti razlikuju od vaših. Upravo zbog toga, ono što počinje kao još jedan monotoni dan postepeno prerasta u priču o empatiji, slobodi i prihvatanju činjenice da život možda ne mora biti savršen da bi bio vredan življenja.
Na kraju, poruka igre je daleko jednostavnije od njenih zagonetki - možda nas ljudima ne čini odsustvo bola, grešaka i nesavršenosti, već upravo naša sposobnost da ih prihvatimo, razumemo jedni druge i, uprokos svemu, nastavimo dalje.
