Kad mi je palo na pamet da uskočim u The Phoenix Gene, nisam baš bio siguran šta da očekujem. Znate one VR naslove koji se predstavljaju kao nešto veliko i inovativno, ali ti na kraju ostaneš malo zbunjen i razočaran? E, ovo nije bio slučaj. The Phoenix Gene je jedno od onih iznenađenja koje ti dokazuje da VR nije samo sprava za skakanje i pucanje, već da može da priča ozbiljne priče, kombinujući akciju i strategiju na način koji te tera da razmišljaš, ali i da se zabavljaš.
Igra te stavlja u ulogu Jackie, mlade devojke koja je, možemo reći, žrtva mračnih korporativnih eksperimenata, nećemo previše da spoilujemo, ali u kombinaciji sa Firestormom, feniksom koji je nešto između žive sile i oružja za masovno uništenje, krećeš na misiju spašavanja ne samo jednog sveta, već multiverzuma. Ambiciozno, zar ne? Ali nije ta priča samo površna, već nosi one klasične teme o identitetu, pohlepi i iskupljenju, koje su ti možda poznate, ali ovde su prezentovane sa ozbiljnošću i duhom koji te drže angažovanim. Narativ je lepo ispleten kroz dijaloge, animacije i audio zapise koje pronalaziš usput, iako nije toliko linearna kao što možda očekuješ. Imaš slobodu da povezuješ fragmente priče i da sam zaključiš šta se dešava iza kulisa. Nekima to može delovati zbunjujuće, jer priča nije uvek servira na tacni, ali meni je baš ta misterioznost prijala. Nije uvek sve crno-belo, već su likovi i motivacije višeslojni, što daje dubinu celom iskustvu.
Što se gameplay-a tiče, ovo je on-rails pucačina, što znači da se ne slobodno krećeš po svetu, već te igra vodi kroz scenu, a tvoj posao je da rukama kontrolišeš Firestorma i njegovo oružje. Ono što ovu igru čini posebnim jeste mehanika boja. Firestorm može da menja boje između crvene i plave, a svaka boja ima svoje prednosti, na primer, crvena upija određene vrste napada, dok plava ima drugačije efekte, što te tera da pametno biraš taktiku u borbi. To je kao da igraš staru dobru Ikarugu, ali u VR prostoru gde rukama bukvalno upravljaš tim bojama i efektima. Osećaj je moćan, zabavan, ali i zahtevan, nije sve onako kako se čini na prvu loptu. Što se tiče kontrole, nisam odmah kliknuo sa svime. Prvih desetak minuta je trajalo dok sam se navišao na sve te prelaze boja i različite efekte, ali posle toga igra lepo teče i kontrola postaje prirodna. Jedino što ponekad zna da pomalo zbuni jeste to kako i kada koristiti pravu boju za pravu situaciju — ali opet, to je deo strategije i izazova koji te tera da se uključiš i razmišljaš brzo. Meni je to bio plus, jer sam baš voleo taj balans između akcije i taktičkog planiranja.
Vizuelno, igra drži do sebe. Nije to neki AAA nivo koji će ti oduzeti dah zbog hiperrealizma, ali The Phoenix Gene ima svoj stil. Svet je kombinacija futurističkih elemenata i apstraktnih dizajnerskih rešenja, sa puno svetala i efekata koji ti daju do znanja da se nalaziš u nečemu posebnom. Svaka scena pulsira, menja se u skladu sa tvojim akcijama i bojama koje koristiš, pa zapravo ne gledaš samo statičnu pozadinu, već svet koji diše i reaguje na tebe. To je u VR-u pravi pogodak, jer ti daje osećaj prisutnosti i moći.
Iako je igra dosta zabavna i inovativna, ne mogu da ignorišem da povremeno delovi nisu potpuno usklađeni, nekad bi kontrole pravile problem sa vremena na vreme, ili bi teren neočekivano promenio pravac pa sam se na trenutke malo gubio u prostoru, ne pravom nego virtualnom jelte. Nije to ništa što kvari celokupno iskustvo, ali jeste nešto što treba imati na umu. S druge strane, taj dinamični svet koji se menja i prilagođava tvojoj igri zapravo unosi dodatnu dozu neizvesnosti i drži te uvek na oprezu.
Što se tiče trajanja, The Phoenix Gene nije igra za sate i sate maratonskog igranja. To je jedan fokusiran i kompaktan VR naslov koji ti daje dovoljno sadržaja da budeš zadovoljan, a da te ne umori ili pretera. Svaki trenutak ima smisla i doprinosi naraciji i akciji, što je meni lično veoma važno jer cenim kvalitet, a ne količinu.
Audio dizajn je u skladu sa vizuelnim stilom, ambijentalni zvuci, efekti oružja i muzika su skladno uklopljeni da te dodatno uvuku u atmosferu. Nije to ništa revolucionarno, ali radi posao i ne skreće pažnju na sebe na loš način, što je u VR igrama ponekad i bolje. Na kraju, The Phoenix Gene mi je ostao u glavi kao jedan od onih naslova koji ti pokažu da VR može da bude više od tehničkog trika ili puka zabava za kratke sesije. Ova igra kombinuje dobro osmišljenu akciju, zanimljivu strategiju i priču koja te tera da razmišljaš i budeš uključen u svet koji se pred tobom odvija. Iako nije savršena i ima svojih mana, takav spoj mi je doneo mnogo zadovoljstva.
The Phoenix Gene (Meta Quest 3)
Ako si ljubitelj VR-a i tražiš nešto što nije klasični pucački naslov, već igra sa dušom i mozgom, The Phoenix Gene je definitivno vredan tvoje pažnje. Probaj, daj mu šansu, i možda i ti kao ja izađeš iz kacige sa osećajem da si baš uleteo u jedan poseban svet. I da, kontrola Firestorma i igra sa bojama su dovoljno moćni da te drže prikovanim za ekran, pardon, za VR naočare, koliko god da traje tvoja sesija.
