Svi mi imamo igru koju propustimo na izlazku, zbog nekog tamo razloga. I tako dok vreme prolazi, odlažemo igranje tog naslova, jer druge obaveze se nametnu kada najmanje očekujemo. I onda shvatite da su prošli meseci, dok vam igra tumara negde po malom mozgu čisto da vas podseti da postoji. A onda dođe trenutak kada odlučiš da napokon zaigraš taj naslov ti prođe kroz glavu, a sigurno će neki Remake, upgrade ili šta već, i čekanje se nastavlja. Takav je moj slučaj bio sa Kirby and the Forgotten Land igrom. Toliko sam jedva čekao da je zaigram na Switchu, i evo tri ipo godine kasnije sam ipak dočekao da je zaigram. I nigde drugde nego na Nintendo Switch 2 konzoli, i to Switch 2 verziju, koja izgleda, i igra se bolje nego ikada!
Zanimljivo je kako Kirby, , uvek nekako upadne u najčudnije situacije, a opet deluje kao da mu ništa od toga ne smeta. I taman kada pomisliš da si video sve što Nintendo može da uradi sa njim, pojavi se Kirby and the Forgotten Land, igra koja ti, maltene odmah, pokaže da ovo nije još jedan klasični platformer u nizu, već Kirby u nekoj potpuno novoj, pomalo apokaliptično-slatkoj avanturi, nešto kao The Last of Us (ok, malo su me neki nivoi podsetili, šta sad). Ovaj put, umesto običnog Dream Landa, završavaš u napuštenom svetu koji izgleda kao da je neko uzeo moderni grad, izduvao ga kao balon i pustio da zaraste u zelenu džunglu. Čudno je, lepo je, malo je jezivo, ali to je valjda i poenta, Kirby u svetu gde se priroda i ruševine prepliću kao da su partneri u nekom dugom, čudnom braku. A Switch 2 verzija… pa, iskreno, deluje kao da je igra tu oduvek trebalo da igra izađe u ovom obliku, sa ovom fluidnošću i lepotom prikaza. Ona prepoznatljiva mekoća Kirbyjevog sveta sada ima mnogo više mesta da diše. Sve je fluidnije, animacije su življe, prelazi između delova nivoa su toliko prirodni da ponekad ne znaš da li ulaziš u novu sekciju ili samo nastavljaš gde si stao. Čak i ona njegova „gumena“ fizika, koja ponekad deluje kao da će Kirby samo odlepršati sa ekrana, sada izgleda pevno, stabilno i lepše nego ranije.
Kad ponovo uhvatiš Kirbyja u ruke,, odmah ti bude jasno da ovaj mali roze balončić ima neku potpuno drugačiju vajb od svega što Nintendo pravi. On uvek deluje kao da je tu samo da ti ulepša dan, onako bez žurbe, bez tenzije, kao da ti kaže „ajde dođi da se malo igramo“. Ne u fazonu Pennywisea… I baš zato me je gameplay u Forgotten Land oduvao, čak i sada, godinama kasnije, jer se ponaša kao da je odrastao sa tobom, malo ozbiljniji, malo razigraniji, i opet beskrajno šarmantan.
Igra je i dalje Kirby u svojoj suštini: uvek nešto usisaš, nešto progutaš, pa postaneš polovina inventara iz Deichmanna ili lokalne prodavnice. Ali u Forgotten Landu to nekako sve klikne na mnogo prirodniji način, posebno sada kada Switch 2 više ne guši svaku scenu i sve teče toliko glatko da maltene osećaš kada Kirby sklizne preko neke platforme. Mouthful Mode je i dalje najveći šou-program, ono kada progutaš auto pa ideš kao da si zadužen za tehnički pregled, ili kada postaneš vending machine i praktično pucaš limenkama kao neki pink-plavi Rambo. I to ne deluje kao gimmick (inače postoji ta igra, Gimimck, koja je kopija Kirby naslova… FYI), nego baš se menja kako čistiš nivoe, rešavaš zagonetke i ulaziš u te male, skoro Mario Odyssey momente gde odjednom imaš nešto potpuno drugačije pred sobom.
Borba je onaj slatki Kirby miks: dovoljno jednostavna da je ne razmišljaš mnogo, ali dovoljno živahna da ti bude zabavna svuda, pa čak i kada se boriš protiv bossa koji izgleda kao da je pobegao iz neke tamne, alternativne verzije Waddle Dee sela. Koplja, bombe, mačevi, čuda razna, sve deluje udarno i brzo, a na Switchu 2 imaš i taj bolji osećaj kontakta, kao da svaki Kirbyjev udarac ima malo jači „klik“, malo veću težinu. A upgrade sistem za copy abilities je i dalje vrh: taman dovoljno jednostavan da ne smara, a opet dovoljno zabavan da te natera da iskušaš svaki novi nivo transformacije, pa makar samo da vidiš kako izgleda kada Kirby postane plava nindža koja eksplodira stvari brže nego što bi trebalo da bude dozvoljeno.
A ono što zaboraviš dok igraš je da su nivoi zapravo dosta pametno dizajnirani. Sve deluje lagano, opušteno, kao da igra misli „ma nema veze, ti samo uživaj“. Ali iza toga se kriju sitni trikovi, putevi koje lako propustiš ako brzaš, skriveni Waddle Deei koji se sakriju u uglu kojim prođeš jednom, i naravno oni kratki challenge nivoi koji ti pokažu kako zaista izgleda kada Kirby odluči da radi prekovremeno. I sve to ima neki neverovatno pitak ritam, taman dovoljno akcije, taman dovoljno istraživanja, taman dovoljno smeha kad shvatiš da si upravo progutao sto kila metala i sada si, eto, most. Gameplay u Kirby and the Forgotten Land na Switchu 2 deluje kao da je neko uzeo igru koja je već bila odlična, ispeglao joj sve ivice i pustio je da diše onako kako je možda trebalo od početka. Brže ulaziš u akciju, slobodnije se krećeš, Kirby deluje življe, responsivnije, i čitava avantura ti ide kao nizbrdo na rolerima, samo se prepustiš i pustiš da te vozi.
Jedna od stvari koja me je najviše iznenadila u Kirby and the Forgotten Land jeste način na koji se svet, praktično, sam otvara pred tobom. Svaki nivo deluje kao mali komad slagalice čiji oblik u startu ne razumeš, ali što više igraš, to više shvataš da je sve vrlo pažljivo povezano. Počneš u onim širokim, zelenim ravnicama oko propalih zgrada, gde ti se čini da je sve lagano, mirno i skoro relaksirajuće, pa pomisliš, okej, ovo je standardni Kirby početak. Ali čim malo zagrebeš ispod površine, svaki sledeći nivo u tom svetu ti pokaže neki novi sloj, neku novu ideju koju igra koristi da ti kaže: „Da, ovo jeste Kirby, ali ne po starom receptu na koji smo svi navikli.“ Zanimljivo je koliko se ti prelazi između delova nivoa ne osećaju „gejmpeljasto“, nego više kao mali turizam kroz ruševine nekog sveta koji je davno odustao od sebe. Uđeš u napušteni tržni centar koji izgleda kao da su ga napustili u dve različite epohe, pa posle toga završavaš u industrijskim kompleksima gde polovina mašina radi kao da će svakog časa da eksplodira, dok druga polovina izgleda kao da su je prekrile godine tišine. I sve se to uklapa u jednu celinu.
Najlepše u svemu je što igra nikada ne preteruje sa tim „mračnim elementima“. Ne ide duboko u distopiju; sve ostaje u onom Nintendo balansu gde ti bude jasno da nešto nije kako treba, ali ti nikada nije neprijatno. Čak i kad se nađeš u delovima koji bi u drugim igrama izgledali depresivno, ovde sve ima neki šarm, neku toplinu, kao da je neko odlučio da i ruševine mogu biti „slatke“, samo ako su obojene pravim tonovima i ako ih poguraš u pravom ritmu. I to funkcioniše, svaki nivo te tera da malo zastaneš, pogledaš oko sebe, i uhvatiš detalje koje su očigledno tu postavili ljudi koji tačno znaju kako se pravi Nintendo atmosfera.
Što se tiče grafike i performansi u ovoj Switch 2 verziji, moram da priznam da sam od starta bio malo skeptičan, znaš ono kad pomisliš „pa koliko još mogu da izvuku iz Kirbyja, sve to je već viđeno“, ali onda kreneš da igraš i shvatiš da je igra zapravo dobila baš onaj vizuelni apgrejd koji joj treba. Nije to ona vrsta „wow, ovo je next-gen čudo“, ali je baš onako toplo, čisto i zaokruženo, baš kao Kirby… Likovi izgledaju oštrije i življe, pogotovo Kirby koji sada ima onu gumenu elastičnost kao da je napravljen od neke previše kvalitetne žvake. Nivoi su detaljniji, ali ne preterano, što je dobro, jer Kirby nikad nije bio igra koja želi da te zatrpa vizuelnim informacijama. Ovde sve ima svoju meru: malo vegetacije, malo ruševina, malo svetlucavih čestica koje se razlete kad nešto razbiješ. Performanse su, iskreno, fantastične. Nema padova frejmrejta, nema onog „Switch trenutka“ kada sve deluje kao da konzola moli da je malo odmoriš. Sve radi glatko, čak i u scenama gde ima previše neprijatelja, polovine grada koji se ruši i Kirbyja koji je odlučio da proguta nešto što ni po jednoj logici ne bi trebalo da može da stane. Loading je brz, animacije su fludine i sjajne, a prelazi između delova nivoa toliko prirodni da ih često i ne primetiš.
Ah, umalo da zaboravim na Star-Crossed World, ekskluzivni DLC za Switch 2. Pa samo par reči o njemu. Star-Crossed World je jedan od onih dodataka koji ti deluju kao: „ma okej, nešto sitno da produži život igri“, a onda ga zapravo upališ i shvatiš da ima više sadržaja nego što si očekivao. Ne u smislu da menja igru iz korena, nije to ta vrsta DLC-a, nego jednostavno, napravi da ti bude lepo opet. Najveći adut DLC-a su nove Mouthful transformacije. I, iskreno, ovo je deo koji najviše pravi razliku. Spring Mouth me je baš nasmejao, Kirby kao ogromna opruga koja odskače i razbija prepreke… zvuči glupo, izgleda urnebesno, ali radi. Gear Mouth je onaj koji menja ritam igranja, jer ti odjednom otvara penjanje i vertikalne sekcije koje original nije baš gurao napred. A Sign Mouth… pa dobro, to je čista brzina, kao da su rekli „e ajde malo da klizamo, što da ne.“ Najbolje od svega je što ove transformacije ne osećaju kao reciklirane, nego stvarno menjaju tempo, nekad postaneš brži, nekad precizniji, nekad kao da imaš cheat code za određeni deo mape.
da, naravno da DLC ubacuje nove neprijatelje, ili bolje rečeno stare neprijatelje, ali u kristalnim verzijama koje imaju veći damage i malo nezgodnije pattern-e. Čak i boss borbe dobijaju tu dodatnu dozu „ajde da probamo opet, samo ovoga puta jači“. To nije ništa ludo teško, ali taman toliko da te probudi iz rutine ako si očekivao samo „prođi kroz nivo, pokupi zvezdice i zdravo.“ Zanimljivo mi je što postoji i taj krajni izazov, neka varijanta hard-mod boss ruša, za ljude koji žele da se dokazuju. To je jedna od onih stvari koje realno niko ne traži, ali svi vole da postoji. Ne zato što ćete igrati svaki dan, nego zato što daje osećaj da igra ima „poslednji nivo“ za one koji žele da je isteraju do kraja.
Sve u svemu, Star-Crossed World je baš taj tip proširenja koji donosi vrednost jer ti dozvoli da provedeš još malo vremena u svetu koji je već dobar. Nema šokova, nema pokušaja da napravi nešto potpuno novo samo da bi se pravili važni. Samo lepo proširenje, par novih trikova, malo remiksa, dovoljno novog sadržaja da ti se vrati osmeh dok igraš. I pazi sad — ne znam da li bih ga nazvao obaveznim, ali ako voliš Forgotten Land, ovo ti bukvalno dođe kao desert posle dobrog ručka. Ništa epsko, ali prija.
Zahvaljujemo se CD Media Greece na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Kirby and the Forgotten Lands (Nintendo Switch 2)
Generalno gledano, iako sam samo nekada davno igrao ovaj naslov na Switchu, jedva zagrebao površinu, moram da priznam da je ovo igranje bilo kao potpuno novi doživljaj. Na Nintendo Switch 2 sve klizi i izgleda fenomenalno, a Kirbyu malo vremena treba da vas uvuče u svoj neverovatni svet i ne pušta, već vas drži unutra sve dok zaboravite na sve što postoji van njega. Ako mene pitate, to je prava definicija jedne chill, lovable i fantastične igre.
