Iako već decenijama imamo roguelite igre, nekako su još uvek u stanju da budu inovativne. Roguelite su u možda u stanju da uzmu bilo koji postojeći žanr video igara, i naprave kompletno novo, ali opet poznato iskustvo. Hell Clock je jedan takav primer. Ovo je, u svakom slučaju, Diablo roguelite, odnosno, izometrični ARPG koji treba iznova pokušavati. I znate šta? Možda je najzabavnija ne-Diablo igra koju sam ikada igrao.
Nemoj u podrum, pakao je
Hell Clock je baziran na Rat protiv Kanudosa iz 1896 koji se odvijo na teritoriji Brazila. Ovo je zapravo dosta mračna tema koja obuhvata robovlasništvo, kultove, pa čak i masakr u kome je život izgubilo oko 20,000 ljudi. Ne morate znati ovaj istorijski događaj da biste uživali u Hell Clock-u, ali pomaže kao dodatni motivator.
Vi igrate kao Pajeu, jedan od ratnika koji pokušava da spasi svog mentora iz pakla. Vidite, ceo taj Rat protiv Kanudosa je ovde metaforično prepričan kao rat protiv demona. Žrtve tog rata sada koračaju paklom a Pajeu ima moć da tamo ode i vrati se živ. Naravno, ovo je uz pomoć Hell Clocka, paklenog sata.
Na vama je da siđete u dubine pakla (ulaz u prvi akt je kroz podrum), uništite sve duše i demone koje vam stanu na put i spasite svog mentora. Naravno, kao i sve rogue-lite igre, ne očekuje se da uspete iz prve, već da kroz svaki pokušaj ojačate, unparedite se i onda probate ponovo. Mada, možda najzanimljivija mehanika u ovoj igri je sam Hell Clock, sat koji vam ograničava vreme koliko dugo možete da koračate paklenim hodnicima.
Brzi Diablo
Najbolji način da opišem Hell Clock je ako bi zamislili da speed runujete Diablo tamnicu. Kao Pajeu, vi treba da se probijate kroz uske nasumično generisane hodnike, sredite neprijatelje koji vam stanu na put, i uzput unapredite svog lika. Isto kao u Diablu, očekujete se da skoro bez truda kosite male neprijatelje, kupite svo zlato koje bace, sredite bossa, i vidite onaj ikonični Diablo loot shower na kraju; Hell Clock ima sve ovo, samo što morate da uradite na brzinu.
E sad, možda vas ovo malo plaši. Na kraju dana, limitirano vreme je zastarela mehanika koja se retko koristi u današnjim igrama, ali u Hell Clock je vrlo dobar motivator. Imate sasvim dovoljno vremena da prođete kroz sve hodnike, čak i malo da istražite. Prosečan sprat u Hell Clock traje možda 30 – 50 sekundi, a vi na Hell Clocku imate oko 7 minuta (kasnije možete povećati ovo vreme). Iako zvuči kao da vam ograničava zabavu, ovaj vremenski limit vas samo tera da malko brže igrate. I dalje treba da uništavate neprijatelje, otvarate kovčege i birate upgrade, i za sve to imate vremena. Kada se borite sa bossevima ili imate najezdu neprijatelja, vreme se zamrzne. A sve što nađete uzput se automatski zakači za vas (trinketi, aksesoari, pogodnosti, novac) tako da ne morate uopšte da zastajete i pogledate inventar. A kada vam vreme na Hell Clocku istekne, to je obično dobar podsetnik da treba da se vratite u bazu i unapredite. Stvarno je neverovatno kako je ova igra iskoristila mehaniku koju igrači generalno ne vole, i napravila da zapravo bude zabavna.
Posle svakog pokušaja, vraćate se u glavni Hub, gde možete kupiti bolju opremu, otključati nove napade, unaprediti sposobnosti i čak birkati relikvije. Sve nekako podseća na Diablo ali u vrlo pitkom pakovanju. Iako vam je primarno oružje jedan pištolj, vi možete kroz sva ova unapređenja napraviti mnogo različitih buildova u zavisnosti kako igrate ARPGe.
Samo još jedan pokušaj
Činjenica da svaki pokušaj u Hell Clock traje svega 10 – 15 minuta je možda najatraktivnija stvar u ovoj igri. Iako ne deluje kao mnogo, sve i svašta možete da postignete za ovako kratko vreme. Svaki od tri akta u igri ima po sedam spratova (nivoa), gde na svakom četvrtom imate najezdu neprijatelje sa mini-bossom i konačnog bossa na svakom sedmom nivou. Osim što nove Aktove počinjete iz novih lokacija, svaki od njih vam otključava i nove sposobnosti i nove napade.
Vrlo je zabavno isprobavati nove buildove i napade, i stvarno mi deluje kao da ima za svakoga po nešto. Dok uništavate neprijatelje i probijate se kroz nivoe, Pajeru će se levelovati. Vi uvek dobijete tri ponuđene pasivne sposobnosti, i birate jednu koju ćete uzeti, slično kao Vampire Survivors. Osim ovoga, često će vam ispasti aksesoari iz kovčega koji se automatski zalepe za vas, a kasnije ih možete unaprediti u bazi ili čak uništiti kako bi dobili još poena za unapređivanje. Zbog svega ovoga, nikada se nisam osećao kao da sam imao uzaludan pokušaj, jer sve je doprinosilo nečemu, kako i treba da bude u roguelite igrama.
Jedina mana u svemu ovome su mi bile boss borbe. Bossevi su imali previše energije, naročito ovi na kraju aktova, i pošto su im napadi bili vrlo predvidljivi, samo sam ih dugo tukao koristeći istu taktiku. Voleo bih da su bili malo nepredvidljivi a da su imali manje energije.
Prezentacija i pristupačnost
Iako nisam veliki fan Diablo serijala, uvek mi se svidela atmosfera, a naročito muzika iz igara. Mislim da je Hell Clock maestralno imitirao Diablo atmosferu. Kada ulazite na paklene nivoe, u pozadini se čuje samo tiha akustična gitara koja polako postaje napetija kako napredujete. Stvarno je jezivo. Što se tiče grafike, igra koristi cell-shaded stil, pa dosta liči kao ozbiljan crtani film, mada nekako se slaže uz ceo vibe igre. Igra takođe ima glasovnu glumu, sastavljenu isključivo od brazilskih glumaca, koji takođe doprinose atmosfer (ne brinite, tekstovi su na engleskom).
Ono što mi je bilo zanimljivo su sve accessibility opcije, odnosno, olakšani modovi. Igra vam daje opciju da omogućete pauzu (što savetujem da koristie), a daje vam čak i mod gde svaki put kada umrete, postanete jači (mimo svih unapređenja koje kupujete).
Zbog nekog razloga, imate i opciju bez vremenskog ograničenja, Relaxed Mode, što mi nekako gubi celu poentu, ali opet je lepo da su developeri mislili i na manje iskusne igrače.
Mada, najinteresantnije mi je bila opcija za Softcore i Hardcore gameplay. Kao što verovatno možete da pretpostavite, ako igrate u Hardcore modu, ako vam lik pogine, sve gubite, i čak vam se save slot briše. Drugim rečima, ovo pretvara igru u neku vrstu RogueLIKEa? Nije mi imalo smisla kako ovo uopšte može da funkcioniše u ovakvoj igri, naročito sa vremenskim ograničenjem.
Ispostavilo se, sve što treba da uradite u Hardcore modu je da sami završite svoj run kada vidite da vam vreme ističe i da ćete umreti. Znači samo ne dajte da umrete od neprijatelja ili sata, i bićete ok. Malo razočaravajuće ali eto, ako vam treba mrvica više težine, imate Hardcore mode.
Hell Clock je nevoratno zabavan roguelite ARPG koji mi je pokazao nov način da uživam u Diablo igrama. Ko bi rekao da ako dodate vremensko ograničenje i automatizujete mnoge sisteme, dobijete vrlo pitku i dinamičnu ARPG igru. Ako volite Diablo, i želite možda ponovo da krenete da ga igrate, ali vas mrzi da se levelujete, prolazite kroz dugu priču, stižete do endgame-a, ili tako to, Hell Clock vam je savršeno rešenje.
