Iskren da budem, nikada nisam igrao neki naslov iz Fatal Fury serijala. Odrastao sam na Mortal Kombat i Street Fighter, i povremeno na Soul Calibur, kada sam imao novac za automate, ali Fatal Fury nikada nije uskočio u taj moj holy trinity fajting igara. Mada, nije kao da me nije zanimalo, ali bilo je nešto što me je konstantno odbijalo od serijala. Upravo zbog toga, kada je uleteo Fatal Fury: City of the Wolves da odradim review, rekoh, hajde makar jednom u životu da dam šansu igri. Još veću želju sam dobio kada sam shvatio da je ovo bukvalno prvi originalni Fatal Fury naslov, sve od poslednje igre, koja je izdata jako daleke 1999. godine.
Ali uvek sam imao osećaj, znaš ono kad neki stari serijal najave da se vraća posle decenija i prva ti je pomisao: “Ma važi, to će sigurno da ispadne kao nostalgični cash grab”? E pa, kod Fatal Fury: City of the Wolves to sam prvo pomislio, ali onda sam zaigrao… i desilo se ono retko, igra me ošamarila,ok ne igra već likovi u njoj, i to mnogo puta, i nasmejala i podsetila zašto uopšte volimo borilačke igre.
SNK u ovom slučaju, odlučio je da ne bude polovičan. Posle 26 godina, Fatal Fury se vraća i to ne samo kao omaž prošlosti i svega šta je nekada bilo, ne kao rimejk, na to mislim, već kao potpuno nova, moderna borilačka igra sa old school dušom. Ako si nekad igrao, kao što ja nisam, Garou: Mark of the Wolves, znaš da je to bio naslov koji je zatvorio jednu eru. City of the Wolves je njen pravi naslednik, ne samo po imenu, već i po stilu, stavu i neobjašnjivoj karizmi i želji da dokaže igračima nešto novo, koju imaju samo najbolje fajting igre. Da budem iskren, nije me to jedino zaintrigiralo. Skontao sam da je Ronaldo u igri, i da protivnike šamara loptom, pa tako da sam to morao da doživim.
Prvo što upada u oči je vizuelna prezentacija. Igra koristi Unreal Engine 4, što možda ne zvuči kao tehnologija budućnosti, bolje rečeno, tehnologija 2025. godine, ali rezultat je stilizovana, jako našminkana estetika koja savršeno balansira između animea i stripa. Likovi imaju sjajne animacije, udarci imaju težinu, efekti eksplozija i “REV” napada izgledaju kao da bi ih Capcom poželeo u najnovijem Street Fighteru. Ne kažem da je SF loš, daleko od toga, i dalje mislim da je to najbolja igra koja je izašla proteklih 10 godina. Koliko god pozadine ponekad bile malo praznjikave, nikad ti ne odvlače pažnju od akcije, a to je u borbenim igrama najbitnije. Tako da, to što su loše odrađene je ustvari plus u ovoj igri! Bez distrakcije, samo fajt!
A kad smo već kod borbe, City of the Wolves ne pokušava da izmisli nešto novo, neviđeno, već sve nadograđuje što je postojalo, baš kako treba. REV sistem je nova mehanika koja omogućava da menjaš stil borbe u hodu, u zavisnosti od toga kako puniš REV bar. To otvara vrata da budete po malo i strateg u borbi, da li ćeš da je trošiš na brze bežanje od udaraca, brutalne komboe ili na zaustavljanje, bolje rečeno prekidanje protivničke inicijative? U praksi, to znači da meč nikad nije gotov dok nije gotov jelte, igrač koji zna kad i kako da iskoristi REV može da okrene ceo meč, i to u brutalnom, sjajno stilizovanom načinu. Meni je, recimo, trebalo par dana da kliknem s tim sistemom, zbog toga i ovaj opis kasni, ali kad se desilo, kao da sam baš u tom trenutku progledao. Kad prvi put pobediš lika tako što prođeš kroz njegov specijal i spustiš ga svojim… ne zaboravljaš to lako. Puniš se adrenalinom i želiš da igraš još, sve dok te neko ne uništi od batina, što se često, makar meni, dešavalo odmah nakon borbe u kojoj sam bio sjajan!
Likovi su ono što pravi srž svakog dobrog borilačkog naslova. I ovde, SNK nije štedeo. Imaš naravno stare legende, Terry, Rock, Tizoc, pa čak i matorog Hotaruja. Svi su modernizovani, ali nisu izgubili prepoznatljive poteze i ličnost. Rock je i dalje klinac pun unutrašnjih konflikata, Terry i dalje viče “Are you OK?”, i sve to deluje sjajno i verujem da budi nostalgiju kod starih igrača. Ja nisam toliko vremena proveo u starim igrama, ali totalno mogu da zamislim kako bi se oni osećali. Kao kada Kratos u pretposlednjem God of War naslovu nađe… Ok nećemo da spoilujemo druge igre sada. Novi borci kao Preecha i Vox Reaper osvežavaju ceo roster, i pritom se ne osećaju kao da su ubačeni čisto onako, što je jako kul, imaju svoje razloge da budu tu, i to se vidi kako u priči, tako i u gameplayu.
Jedna stvar me baš iznenadila, koliko je priča ovog puta u fokusu. “Episode of South Town” mod daje svakom borcu svoju malu RPG priču. Ovo nije ni blizu RPG u punom smislu, ali kao dodatak, sjajno funkcioniše. Svaki lik ima svoje motive, svoje izbore, dijaloge koji se granaju i poneku sitnicu koja ti daje osećaj da se stvari dešavaju i van arene. Ej pa ti se desi i da zavoliš nekog lika! Meni lično, to je donelo dodatnu dubinu, više sam želeo da učim stilove boraca jer sam ih bolje razumeo kao likove. Jer znate ono, povezanost, yin i yang i tako to.
Online je priča za sebe, rollback netcode radi besprekorno, mečevi su bez ikakvog prekidanja i lagovanja, a lobiji funkcionišu odlično. Imao sam par intenzivnih sesija protiv nekih Japanaca koji me nisu puštali iz šaka, ali nisam primetio ni kašnjenje, ni lag, što je ogromna stvar za 1v1 igre gde svaki frame znači. Naravno, ima još prostora za dodatne modove i opcije, ali za početak, stabilno je i fer, što je već pola posla. Ne znam zašto sam uvek nalićao na japance, mada sasvim je moguće da je neki 24/7 hobi fajter samo stavio tako ime da plaši neiskusne kao što sam ja.
Kontrole su doterane i instant, skoro pa perfektne. Igrači koji dolaze iz Street Fightera će se vrlo brzo snaći, komande su intuitivne, i iako imaš složenije ulaze, nema ničeg što te tera da odustaneš. Mislim da je ovo jedna od retkih tuča gde sam istovremeno osećao izazov i pristupačnost, a to je nešto što su pokušavali mnogi, ali nisu svi uspeli da pogode. Ok nije jedina, Street Figher 6 ume da bude jako retard friendly, ali meni je to bilo kul, jer ne živim fajting igre, hvala bogu, mada razmišljao sam o pravljenju hitboxa… I dalje imam delove, možda i uradim zbog ovoga!
Da budem iskren, igra nije bez mana. Nekim igračima će broj likova u startu delovati malo siromašno sa DLC-om je priča za sebe, Pozadine na stageovima, kao što rekoh, mogu delovati prazno, a deo dijaloga zna da bude previše “anime”. Ali sve to bledi kad staneš u arenu. Kad vidiš da svaki meč ima priču, da svaki udarac nosi težinu i da se neko stvarno potrudio da oživi legendarnu franšizu, ne možeš da ostaneš ravnodušan.
Fatal Fury: City of the Wolves (Xbox Series X)
Fatal Fury: City of the Wolves je igra koja sam mislio da nikada neće izaći, tj ne, bolje da se ispravim, igra na koju sam totalno zaboravio da postoji, tako da je izlazak ovog dela bio poprilično veliko iznenađenje. Za razliku motivacije drugih naslova zbog čega žele da prave nastasvke, ovde se ne radi o cash-grabu kao što sam već rekao, već je ovo kompletna, kompetentna, više nego odlična fajting igra koja je pored holy trinitya postala četvrti jednaki točak, koji vozi ovaj žanr u budućnost.
