Vuče, vuče, bubo lenja!
Šta će reći pokolenja.
Vodio si život buran.
I postao besmrtan.
Chronicles of the Wolf je je 2D pikselizovana metroidvanija,… samo bez ovog “metroid”. Vi igrate kao mladi borac koji prolazi kroz srednjovekovni svet, pun gotske arhitekture, čudovišta, demona i uništavate ih koristeći sablju, pušku ili magiju. Uzput vas prate jezive i epske melodije. Drugim rečima, Chronicles of the Wolf je Castlevanija, kratko i jasno. Nema ništa loše u tome da manji studio napravi svoju verziju popularnog serijala. Problem je kada mali studio toliko verno kopira orignalnu igru, uključujući i probleme i zastarele mehanike. Osim ako ste fan klasičnih Castlevania igara (tipa Symphony of the Night ili možda Simon’s Quest) i u stanju ste da zažmurite na tehničke probleme, možda bi bilo bolje da jurite demone na nekim drugim mestima.
Pakt sa Vukovima
Vi igrate kao Mateo, mladi borac iz religijske ustanove, nešto slično krstašima, čiji je cilj da štite običan narod od natprirodnih bića. Trenirani da koristite sablje i puške, vi sa svojom jedinicom krećete u svoju prvu ekspediciju da uništite “zver”. U pitanju je ogromni, crveni vukodlak koji ima sposobnost da se regeneriše.
Odmah na početku, svi članovi vaše posade padnu pod kandže zveri, dok Mateo uspeva da se izvuče. Pošto zadatak još uvek nije gotov, Mateo kreće u potragu za načinom da uništi zver i spasi sela i gradove koji već godinama pate od nje.
Priča nije ništa posebno: nađite način da uništite zver, otkrijte ko su joj sledbenici, uništite jednog po jednog, itd. Sve je ovo već viđeno i ne bih bilo u redu da igri zameram zbog toga. Na kraju dana, Chrnoicles of the Wolf, baš kao i Castlevania, se igra zbog akcije, boss-eva i epske muzike. Nažalost, Chronicles of the Wolf ne uspeva baš najbolje da imitira ovu poznatu formulu.
Nostalgična akciona metroidvanija
Ako vam fale pikselizovane 16bitne “horor igre” iz doba SNESa ili Sega Mega Drive-a, Chroncles of the Wolf svakako izgleda obećavajuće. Igra apsolutno ima taj retro stil koji smo često viđali u 2D metroidvanijama sa horor temom, uključujući epske melodije, prelepo pikselizovane monstrume, pa čak i specijalne efekte za dan i noć.
Kao i u mnogim metroidvanijama, vaš cilj je da prelazite “nivoe”, uništavate boss-eve, pokupite unapređenja (kao što su double jump, slide, vatrenu magiju, disanje pod vodom, itd.) i onda pronađete druge predele sveta gde vam ovakve sposobnosti mogu poslužiti. Dok ovo radite, potrebno je da skupljate pare, XP poene, trajna unapređenja za vašu energiju, kao i opremu koja vam može dati prednost. Kao i Alucard u Castlevania, Mateo ima mali mač, koji kasnije može da promeni za jači, ili da uzme sporu ali pouzdanu kuburu, za drugačiji tip borbe.
Sve što sam voleo u Castlevaniji je ovde… čak i neke stvari koje možda nisam.
Previše verna originalu
Moj najveći problem sa Chronicles of the Wolf nije što igra izgleda i zvuči kao Castlevania iz 90ih, već zato što igra i radi kao da je iz doba CRT televizora i VGA monitora.
Recimo, igra je zaključana na 30 FPSa, i komande su vrlo krute. Možemo reći da je ovo samo stilski izbor, ali zašto bar nemamo opciju da dobijemo 60 FPSa? A kad je reč o komandama, i one su vrlo čudne. Kada Mateo udari mačem, ostane zakovan za pod. Ovo je bio slučaj i u nekim Castlevania igrama, samo što ste tamo imali bič koji je imao duži domet, pa i nije bio toliki problem. Međutim ako u skoku udarite mačem imate mnogo veću kontrolu, što svakako nije bio slučaj sa Castlevaniom. Komande su svakako vrlo krute, ali uspeo sam da se naviknem na njih, bez obzira koliko delovale zastarelo.
Kao i u klasičnim Castlevnia igrama, možete skupljati sporedna oružja koja koriste univerzalnu municiju kao što su bodeži, diskovi, ili bombe. Ova oružja bacate tako što držite “gore” i “napad” istovremeno, baš kao i na Nintendo Entertainment System-u. Problem je što danas imamo mnogo veće kontrolere nego NES, sa mnogo više dugmića, za koje Chronicles of the Wolf ne želi ni da čuje.
L i R tipke, recimo, se uopšte ne koriste u celoj igri, a stvarno bi bilo zgodno da imaju nekakvu funkciju. Za neke borbe potrebno je da promenite iz mača u pušku i ovo MORATE da uradite tako što pauzirate igru, odete u meni i tamo promenite sve polako. Zar nisu mogli neko od L ili R tipki da naprave da brzo menjamo oružja? Stvarno mi nije jasno zašto razvojni tim odbija da doda neke Quality of Life inovacije u ovu igru, bar kao sporednu opciju.
Ako umrete tokom igre, što će se često dešavati, vraćate se na poslednji checkpoint koji ste posetili. Ima ih malo, i često dođete u situaciju da morate prvo da naučite putanju, kako bi stigli do sledećeg, i na ovaj način gubite dosta vremena. Neke sekcije su čak namerno napravljene da vas frustriraju i vraćaju dok savršeno ne pogodite sve skokove i preživite okršaje sa neprijateljima. Ovo je taktika koju su devoloeri nekada davno koristili kako bi im igre delovale duže. Mada, čak i sa ovim zastojem, igra uopšte nije velika. Zapravo, za samo 5 sati, ja sam uspeo da je pređem, i dobijem čak 3 različita kraja.
Drugi problem su boss borbe. Bossevi udaraju jako, i mogu vas uništiti iz samo par udarca ako ne znate šta radite. Iako imaju predvidljive poteze, trebaće vam vremena da ih naučite, i zato bolje da se naviknete da često gledate taj “Game Over” ekran. Igra vam takođe nudi napitke i magije koji vam mogu dati prednost u borbama. Iako je ovo lepo, nekada ćete morati da skupljate zlato, umesto da napredujete dalje, samo da biste imali šansu da sredite sledećeg Bossa.
Da, jasno mi je, razvojni tim je hteo da napravi autentično iskustvo kao iz Castlevanija iz 90ih. Problem je što više nisu 90e, i što imamo nove standarde, čak i za Castlevania formulu. Potrebno je baš da očekujete ništa manje ( ili više ) od starih Castlevania kako biste u potpunosti uživali u Chronicles of the Wolf. Igra je i dalje zabavna, ali stvarno treba imati stomak da se oproste sve ove odluke, naročito u doba gde mnogi razvojni timovi prave nove i moderne metroidvanija naslove.
Tehnički (amaterski) problemi
Za ovu recenziju, mi smo dobili Nintendo Switch (1) verziju igre, i prelazili je na Nintendo Switch 2. Bilo je u par navrata gde je igra radila pod usporenim fremarate-om, ali ništa što mi je pokvarilo zabavu. Ono što mi je itekako smetalo je treptanje ekrana.
Kada ste napolju, postoje neprijatelji zbog kojih će ekran na milisekund da se zacrni, kako bi napravio neki specijalni efekat. Recimo, ako udari munja. Ovo je svakako karakteristično za stare SNES igre, i baš zato neću zamerati. Ono što ću apsolutno zameriti je očigledan tehnički problem gde ekran treperi kada ste u glavnom meniju ili dok razgovarate sa NPCevima. Ne znam da li je ovo problem i na drugim platformama, ali na sekund sam se uplašio da mi se Nintendo Switch 2 pokrvario kada je ekran počeo da treperi u meniju za menjanje oružja. Ne znam kako je razvojni tim ovo zeznuo ali ovo pod hitno treba da se patchuje jer je krajnje neprofesionalno.
Chronicles of Wold (Nintendo Switch)
Chronicles of the Wolf se previše trudi da liči na Castlevania igre iz 90ih, do te mere da ih kopira u svakom smislu, bilo to dobro ili ne. Iako mogu igri da oprostim za neke stilske izbore, ne mogu da tolerišem što bar ne nudi kao opciju moderne mehanike ili komande koje mnogo igre istog žanra danas nude. Ako želite baš čisto, nefiltrirano Castlevania iskustvo zajedno sa svim starim frustracijama, možda baš to pronađete u Chronicles of the Wolf.
