Video igre su umetnost. Hajde da odemo jedan korak dalje i tvrdimo da su video igre najkompleksnija umetnička forma koju je čovečanstvo ikada stvorilo. Unikatan spoj umetnosti i tehnologije koji zauzvrat daje jedan interaktivni vid zabave koji drugi medijum ne zna u toj meri da prenese. Video-igre znaju biti brutalne, ali takođe spajaju u sebi književnost, kinematografiju, arhitekturu i muziku. Igra nije samo vrsta umetnosti, nego kulminacija jedne multidisciplinarne saradnje. E sad, generalno na jednom projektu radi manja ili veća grupa talentovanih developera. Nekada su to hiljade ljudi, nekada stotine, nekada samo par prijatelja iz strasti, a nekada, kao u slučaju Project Songbird, samo jedna osoba.
MELODIJA APALAČKOG UŽASA
Iza razvojnog “tima” FYRE Games stoji pokretačka snaga i glavno lice igre Project Songbird, Koner Raš (Conner Rush). Project Songbird je psihološki horor iz prvog lica sa filmskom naracijom. Vi uzimate ulogu devojke po imenu Dakota. Ona je profesionalni muzičar usled kreativne blokade i odlučuje da se izoluje u zabačenim apalačkim šumama kako bi pokušala da snimi sledeći album. Na vama je da se prepustite veoma napetoj priči, da istražite prirodno okruženje zabačene kolibe i da se borite za preživljavanje u ovom nešto kraćem horor iskustvu.
Project Songbird je veoma atmosferična igra. Još od samog početka, u svojim uvodnim minutima, igra vam daje do znanja koji ton od nje da očekujete. Igra ima jasan stil, i fokus je na naraciji, priči, gustoj atmosferi, elementima psihološkog horora i malo akcije sa strane. Većina dobro poznatih elemenata survival horora su takođe tu. Rešavanje zagonetki, mozganje, bežanje od čudovišta, borba sa čudovištima, backtracking i svet oko vas koji je prvo zatvoren, ali se polako otvara i razgranava zajedno sa pričom. Za razliku od nekih akciono fokusiranih survival igara, Project Songbird više vuče na psihološku tematiku, à la Silent Hill. Ona se bavi ne samo neposrednim hororom prirode oko glavnog lika, nego se isto tako bavi i ljudskim psihološkim osobinama, kajanjem, žalošću, nemoći i ljudskim rastom.
Prethodna igra ovog studija je izašla 2020. godine pod imenom Summerland. Moram priznati da nisam bio upoznat do sada sa tom igrom, i igrajući Project Songbird dobio sam prirodnu znatiželju da malo istražim šta se krije iza te igre. Summerland se takođe bavio psihološkim tematikama i moralitetom. Tako da se na neki način Project Songbird čini kao evolucija svog prethodnika u nešto značajno veće i kompleksnije.
JEZA NIZ KIČMU
Možda malo odugovlačim da kažem najprostije ono najbitnije. Project Songbird je zaista dobra igra. Ona je odlična horor igra, ali svakako na svoj način, sa veoma originalnom tematikom. Ona je takođe, oseti se, dugogodišnji projekat strasti. Čak je fascinantan postignuti rezultat od strane, manje više, samo jednog developera. Sama srž gejmplej kruga će biti malo poznata poznavaocima survival horor igara. Delovi naracije se prepliću sa delovima istraživanja, sakupljanja određenih resursa, rešavanja zagonetki i mini-elemenata metroidvanije koji će vas gurati po delovima mape napred nazad.
Project Songbird se primarno odigrava u zabačenim apalačkim planinama i predelima. Odlična lokacija za smeštanje ovakve igre. Igra se sastoji iz akta i moram naglasiti da ima izuzetno efektivne horor elemente. Horor tipa da vam se spušta jeza niz kičmu. Malo je nefer prema ovoj igri, ali uzeo sam da je igram odmah po završetku Resident Evil 9, i moram reći da u smislu samog horora koji budi zaista neku fizičku nelagodnost, ono što sam doživeo ovde je mnogo više nego što sam doživeo u Resident Evilu. Naravno, nešto su drugačije igre i pored nekih duhovnih, žanrovskih i gejmplej sličnosti koje žanr nosi sam sa sobom. Ali mislim zaista na trenutke, pogotovo jedan specifičan neprijatelj koji se susreće u igri mi je kao sat bez greške gurao jezu niz kičmu.
Neprijatelja ima više vrsta, i borba sa njima i nije najjači adut ove igre. Ali to igra ni ne želi. Project Songbird jeste na momente dosta clunky u toku borbe, kretanja i igranja, ali ne u meri da spusti kvalitet celokupnog iskustva. Pored pucanja, igra ima i zanimljive ostale alatke koje Dakota koristi za vreme svog preživljavanja. Osetite verovatno da zaista pokušavam da izbegnem bilo koje konkretno pominjanje detalja iz igre, jer smatram da bi detaljniji ulazak pokvario faktor iznenađenja ili bar sprečio organski način doživljavanja igre. Igra nije predugačka, 4 ili 5 sati, ili naravno duže u zavisnosti od toga kako igrate. Tako da je svaki minut u igri dragocen i najbolje je da ga otkrijete sami.
IZAZOV RETRO ZAGONETKI
Ono što je zanimljivo i što bih naglasio je da su me zagonetke u igri naterale da u old school fazonu moram da imam papir ispred sebe da notiram određene detalje. Ili u modernom fazonu da slikam monitor telefonom kako bih zapamtio detalje iz igre koji će mi kasnije pomoći u rešavanju zagonetki. Naime, ne znam da li je to namerno tako odrađeno ili slučajno, ali kada pronađete određeni papir koji vam kriptično govori kako da rešite određeni problem, taj papir ne možete da pokupite. Samo da ga pročitate i vratite na mesto. Nemam ništa protiv ovakvog sistema, ali možda zvuči malo nelogično da Dakota ne može da pokupi parče papira koje zna da joj treba, nego se radije vraća konstantno napred-nazad kada zaboravi sadržaj.
Generalno, baratanje oružjima nije srž igre. Sam kvalitet akcije, ukoliko se to može tako nazvati, bih svrstao negde između dobrog i “može to bolje”. Ima potencijal, ali i par problema. Naime, igra često traži od vas da se prošunjate, a ne uskočite u borbu prsa u prsa. Municije nema nikada dovoljno. Ona, čini se, ima neku svoju ulogu da vam možda pomogne u nekom kritičnom momentu kada nema drugog izlaza. Da ukloni tog jednog nezgodnog neprijatelja koji je kao naručen na nezgodnom mestu gde šunjanje nije opcija. Ono što je opcija je bežanje. Nema sramote u bežanju, bar u ovoj igri. Čini se nekada, kada monstrumi izgube vidik na vas i dovoljno se odmaknu, da jednostavno odustanu. Ono što je bilo malo frustrirajuće je veličina zamaha koji čudovišta imaju. Nekada se čini da čudovišta imaju raspon krila u stilu Victora Wembanyame, klasnog NBA igrača. Čak i kada se čini da ste im uspešno umakli, ipak vas potkače i pritom donesu korak bliže smrti.
Muzika u igri je odlična. Atmosferična muzika i glasovna gluma protkana iskusnim imenima iz industrije. Vrhunska glumačka postava, u kojoj glavne uloge tumače Valeri Rouz Lohman (What Remains of Edith Finch, Wolfenstein: Youngblood), Džona Skot (Dying Light 2: Stay Human, Date Everything) i Aleks Le (Persona 3: Reload, Marvel Rivals, Ghost of Yotei).
Zahvaljujemo se FYRE Games na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Project Songbird (PC)
Project Songbird je odlična igra. Ona je projekat strasti sa čvrstim, poznatim elementima horora i nekim momentima koji će mi sasvim neočekivano ostati zauvek urezani u sećanje. Ona se bavi i malo dubljim temama ljudske ličnosti, te morate imati kapaciteta i želje da prepoznate kakvu vrstu igre igrate. Ukoliko imate strpljenja da joj se prepustite i da je razumete, ne sumnjam da ćete uživati. Igra, naravno, nije savršena, ima svojih tehničkih mana, nekada „štuca“ framerate, nekada zaštuca cela igra kada se, čini se, učitavaju sekcije mape. Ali, to se sve da popraviti, a temelj je jak i obećavajući. Ukoliko ste fan survival horora, narativno jakih igara i imate volje da se prepustite malo umetničkom duhu video igara, sa Project Songbird ste na pravoj adresi.
