Jubilarno 10. izdanje DokNRitam festivala biće održano u Beogradu u periodu od 25. do 28. Septembra na sledećim lokacijama: Jugoslovenska Kinoteka, Dorćol Platz, MTS Dvorana, Češki Centar Beograda i SOKOJ Klub.
Program je bogat i sastoji se od 16. filmova, a film koji će otvoriti festival biće premijerno prikazan 25. Septembra u MTS Dvorani. U pitanju je naslov Treći Svijet, koji je o legendarnoj grupi Haustor. Režiser Arsen Oremović nudi retrospektivan pogled na jugoslovenski novi talas i jedan od njemu dražih bendova i njihov kultni album. Dobio je direktan pristup od strane krucijalnih članova sastava Darka Rundeka i Srđana Sachera. I kroz njihove reminiscencije o nastanku benda i vinjetama kako su odlučili da se bave muzikom, dobijamo uvid o ljudima koji su izvršili golemi uticaj na muzičku scenu SFRJ, a i šire.
Karte možete nabaviti na sledećem linku:
https://mtsdvorana.rs/film/treci-svijet
Imaćete priliku da pogledate sledeće filmove: “Iza osmeha” nagrađivanog reditelja Marka Đorđevića. Animirani dokumentarni film o našem legendarnom pop muzičaru Vladi Divljanu. Biće prikazan i kratki studentski film Anje Petrić “Šta je za mene Slađana Milošević“.
“Funk YU”, koji će obradovati ljubitelje gramofonskih ploča, a posebno kolekcionare. Autor Franko Dujmić gledaoce uvodi u svet vinila prožet zvukovima jugoslovenskog fanka.
“Čovjek lavina” Slobodanke Radun, filmski portret Dragoljuba Đuričića, jednog od najboljih muzičara i bubnjara bivše Jugoslavije, kojim se otkriva priča o rok sceni Crne Gore i njenim počecima ‘60-ih godina, a potom rastu i razvoju koji je usledio narednih decenija kroz bogatu muzičku karijeru.
Obratite pažnju i na Češki dokumentarac koji se takmiči sa ostalim filmovima, “The Grand finale of PSO“, koji će, u okviru saradnje festivala sa Češkim domom, biti prikazan u tom prostoru. Film stiže sa pozitivnim kritikama sa Jihlava film festivala, a govori o amaterskom muzičkom ansamblu koji čine stotine muzičara, pevača i volontera iz jednog malog češkog grada. Zaraznom energijom i posvećenošću rasprodali su čuvenu Lucernu, organizovali humanitarni koncert za 5.000 gledalaca i nastupali sa međunarodnim zvezdama.
Na programu festivala biće izuzetna srpska i regionalna ostvarenja: “Ej, salaši” Maje Uzelac, “Underground Top lista” Lidije Špegar, “Zvonceku u pohode” Miroslava Stašića. Deo takmičarskog programa biće i kratki filmovi “You Found a Friend in Elvis” Dženi Prajs, “Echoes of Saudade“ Marisa Botčera i “The Record Dealer” Klare Norin.
Jubilarni Dok’n’Ritam biće zatvoren dodelom nagrada i revijalnim filmom “Catching Fire: The Story of Anita Pallenberg“, koji pruža detaljniji portret čuvene rokenrol muze iz mnogih pesama benda The Rolling Stones. Dokumentarac koji su režirale Aleksis Blum i Svetlana Zil donosi balansiran prikaz ove fatalne žene, uz naraciju glumice Skarlet Johanson, baziranu na neobjavljenim memoarima Palenberg.
Čitav program možete ispratiti na sajtu festivala:
https://www.doknritam.com/
Ulaznice za sve filmove biće dostupne na blagajnama Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj i Kosovskoj ulici.
Imali smo priliku da zavirimo pre vremena u program i da proberemo filmove koje ne smete da propustite na festivalu. Ako budete očekivali regularne dokumentarce, iznenadićete se koliko uspevaju da izađu iz ustaljenih formi. Pa da počnemo:
Čovjek Lavina
27. Septembar, Jugoslovenska kinoteka, Kosovska 11. početak projekcije 22.00h
Kada govorimo o muzičarima sa naših prostora, retko je naići na one koji su zaista ostavili golemi trag u našoj muzičkoj kulturi. I istovremeno bili neverovatni muzičari, i na prvom i najbitnijem mestu još bolji kao ljudi.
Dragoljub Đuričić je bio retka pozitivna individua sa naših prostora i dokumentarac je pokazatelj da ih trebamo čuvati od zaborava. Pored silnih razgovora sa kolegama, dosta intimnih priča je ispričano i od strane sinova. A i kolege su dale i neke zanimljive male, i velike priče, a bogami i humoristične dogodovštine, a i zašto je bilo gušt raditi sa njim.
Čitava priča u kojoj dobijate njegove skromne početke u Herceg Novom, i dolazak u nekadašnju Jugoslaviju i rad sa najvećim rok i džez zvezdama tog doba su samo jedan interesantan pogled na bogat život koji je vodio, i živeo punim plućima.
Režija je energična, iako je mogao da bude samo još jedan talking heads dokumentarac. Razgovori su snimani u dubokom fokusu, ali je montaža unela taj ritam bubnjeva i njegove muzike koja je tako poletna i nateraće vas da tapkate. Kroz montažerske tranzicije i menjanje kadrova, gde vidite scene sa nastupa, ili čak Dragoljubove intervjue. Osetićete njegove najintimnije misli i moram priznati da je ovo jedan od boljih dokumentaraca sa naših prostora o nekom muzičaru, i ne bi imao problem da ode u inostranstvu i da nas predstavlja.
Ako mi je nešto pokvarilo utisak, to je priča o protestima i smeni Miloševića. Dragoljub je u to sve ušao sa dobrom i naivnom namerom misleći da će smenom jednog čoveka doći promena. Pojavljivanje Mlađana Dinkića je moglo da bude preskočeno, ali samo zbog jedne rečenice jeste bitno. Potvrdio je da su Đuričiću nudili svakakve pozicije i novčanu pomoć da bi razvijao svoje projekte, i odbio ih je.
Redak primer čoveka kojeg su vodili principi, koji su danas skoro pa nepostojeća vrlina u našem društvu.
Njegova rečenica na kraju filma je ključna, i razmišljaću o njoj još dugo vremena:
Dragoljub Đuričić:
Uvek imam neke ideje koje su nerealizovane i znam da ću isto tako da ću nažalost otići sa ovog svijeta i neću sve realizovati. Ali Bože moj, mislim da je život smešan da se realizuje. Onda ne treba ni da živiš!
Nebo Iznad Tvrđave
27. Septembar, Jugoslovenska kinoteka, Kosovska 11. početak projekcije 18.15h
U suštini autor je hteo da prikaže kako je Niš bitan zbog džeza koji živi zaslugom raznih muzičara (prvenstveno sebe i njegovih projekata) i Nišville festivala koji održava tu vatru živom približno 26 godina zaredom. Izabrao je da bude narator i centralno lice, što ne uspeva baš da održi film dinamičnim. Verujem da je tu bila želja da bude poput bitničkih pesnika koji su često imali dodira sa džezom i da se prenese takva atmosfera sinergije reči, slike i muzike.
Postoji iskrena pobuda od strane autora da prikaže Niš u čitavoj učmalosti koja je zahvatila grad i kako je nekada bio bogat i industrijski gigant koji je sada samo senka sebe. Ali i da se vredi boriti i dalje za njega.
Korišćeni su razni arhivski snimci u kojima se vidi Niš u naponu snage u staroj Jugoslaviji i iz skorašnjih događaja gde su se građani bunili za razne nepravde koje su ih snašle sa gašenjem firmi i davanjem salvi otkaza.
Uz sve to imamo razne isečke gde Marijan gostuje po televizijskim emisijima, jedan od uvodnih intervjua ga baš i ne prikazuje u dobrom svetlu, što donekle i može odbiti gledaoce. Međutim autor se tu našali na svoj račun, i kasnije dobijamo mnogo trezvenije uvide u kulturni i muzički život grada.
Propuštena je prilika da se bolje isprati njegov bend, jer oni bi bili zanimljiviji centralni fokus ovog dokumentarca. Kada god vidimo njih u studiju, ti procesi kako nastaju pesme ili dok vežbaju, ili sam prikaz njihovog druženja van proba, bi učinilo film energičnijim i zanimljivijim. Ali sve je svedeno na po par minuta, i zapravo ih nikada i ne upoznamo.
I moram reći da su režija i montaža ogoljene. Vidi se da je filmu falio mnogo veći budžet jer je želja bila da se ispriča nešto grandioznije. To se da videti iz skromnih postavki kadrova, i montažerskih rešenja koja su morala biti bolja da bi čitav film bio prijemčljiviji.
Ej, Salaši
26. Septembar, Jugoslovenska kinoteka, Kosovska 11, početak projekcije: 20:30h
Uvodni kadrovi filma pokazuju mirna prostranstva Vojvođanske zemlje i vode. Zvuk je fokusiran na sam vetar koji struji i pomera trske. Pojavljuje se figura u crnom kaputu i sa crnim šeširom koja sporo hoda do obale. Kako se smenjuju razne slike prirode, i lokalnih zanata poput kovača, to gradi atmosferu sveta koji polako pada u zaborav.
Tokom svega toga se čuje glas kovača koji priča kako je kao mladi ućenik kod majstora video dečaka. Upitao ga je, hoće li on biti kovač? Majstor mu odgovara da neće, i da će dečak biti pevač. Kreće da se kikoće.
I ubrzo saznajemo da je taj dečak, i crna figura jedna te ista osoba: Zvonko Bogdan. Odatle dobijamo introspekciju u njegovu čitavu karijeru i kako je ušao u svet muzike. Njegovi tamburaši razgovaraju o njegovom stilu pisanja pesama i kako ume da im diriguje da dođu do toga da sve legne na svoje mesto.
Ali mnogo bolju ideju o njemu kao čoveku i pojedincu prikazuje stil života za koji se vezao i nije ga menjao od svojih mlađih dana. To je život na salašu. Iako su mu njegovi roditelji, govorili da će sve to propasti i da je bolje da ga napusti, on je ostao i nastavio je da održava duh tog vremena.
Sa jedne strane zaista poštujem Zvonka kao ostvarenog muzičara. Retki su ljudi koji su toliko dugo na našoj muzičkoj sceni, da su uspeli da odole promenama žanrova ili prilagođavanju trendovima koje nova digitalna vremena donose.
Dokumentarac najviše uspeva da nam prenese njega kao fascinantnu ličnost, i ovde vidimo samo jedan delić njegovog života, a da ima prostora za jedan mnogo duži i detaljniji dokumentarac, itekako ima.
Što se režije tiče, iskorišćeni su učestali statični kadrovi da naglase enterijere i njihove običaje i garderobu. To u mnogim instancama podseća kao na vrstu muzejske prezentacije.
Kada treba da se prikaže lepota Vojvodine, dronom su snimani centralni kadrovi i videćete prelepe pašnjake, žitarice i ergele konja koje mirno pasu. Sve to donosi spokoj i mir. Lep je osećaj.
Čak iako su slike divne, i svakako prijatne za oči. Ne mogu da se otmem utisku da je zbog učestalih korišćenja i ponavljanja istih kroz procese montaže, usporena jedna vrsta živahnosti takvog stila života. I postoji jedan iritirajući zvuk koji emulira premotavanje. Moglo je i bez toga.
I da niste ljubitelj Zvonka Bogdana, dođite ovo da pogledate zbog prikaza jednog načina života koji bi nam svima prijao u ovom trenutku. I nipošto nemojte da zaboravite vaše običaje i odakle dolazite.
Underground Top Lista
26. Septembar, Jugoslovenska kinoteka, Kosovska 11, početak projekcije: 19:00h
Smrt je konstantno u mislima živih. Od momenta kada se rodimo znamo da nam otkucava biološki sat i da potencijalno vreba iza svakog ćoška i da ćemo na kraju naših životnih puteva doći pred kosača.
Stoga ni ne čudi da se režiserka Lidija Špegar uhvatila u koštac jedne poprilično tabu teme. Koja je olako mogla da ode u morbidnije tokove.
Ali na našu sreću, ima dovoljno empatije, i vrcavog i neironičnog humora koji dolazi od raznih heroja i heroina koje je imala priliku da intervjuiše.
Pošto su obredi pozdravljanja sa pokojnicima u svim delovima sveta drugačiji, dobijamo uvid kako se muzički ispraćaju po Hrvatskoj.
Verujem da će mnogima ovo doći i kao kulturni šok, jer ako su kod nas i dalje popularne narikače po ruralnim delovima Srbije, i povremeno umeju da uskoče trubači i da se pokojnik isprati kroz razonodu i veselje.
Dosta puta sam se u životu nagledao tih događaja, a voleo bih da ih je bilo mnogo manje.
Kod suseda je priča sasvim drugačija. Pratićemo popularnu Klapu Leggero, to je grupa momaka koja je galantno obučena u belu i crnu boju, i svi nose “brze” tamne naočari.
Više deluju kao da su se spremili da pobede na ultimativnom gotskom kospleju. Sa jedne strane vidimo da su maksimalno profesionalni ljudi koji vole svoj posao. I osim sahrana rade i druge vrste događaja.
Simpatično je što se njihov album trebao zvati Pjesme za sprovode, i kako je bio jak naziv i da su ga izmenili jer smatraju da se pesme mogu koristiti u bilo koje trenutku u životu.
Takođe dobijamo uvid u razne soliste i trubače iz manjih mesta i kako oni poimaju svoju profesiju i kako se iz godine u godinu smanjuje njihov broj članova. Zanimljivo je da po njihovom običaju prate kovčeg u povorci i da mogu satima da provedu na putu dok se pokojnik ne isprati do kraja.
A možda su pak najinteresantniji moderatori muzike na opelima po kapelama. Kroz njih dobijamo jedan voajerski pogled na to šta se zapravo dešava pred samo opelo i pre nego što se puste pesme koje su pokojnici ili njihove porodice tražile.
Čitav proces gde se spremaju kovčezi, uređuju cvetovi i bira posebna tkanina koja ide kao ukras. I pesma kojom se isprati pokojnik, a izbori su zaista iznenađujući.
Čućete hitve osamdesetih, pa do katoličkih pesama, a možda se pojavi koja od Hladnog Piva ili vesele Božićne pesme da razbije atmosferu. Izbori su zaista neočekivani, ali da, ima i par “cajki”.
Iako sam dokumentarac jeste pristojno izrežiran, spoj svih ovih bogatih likova i situacija, daje verovatno najjednostavniji odgovor kako da se nosimo na najbanalniji način sa gubitkom voljenih.
Dosta pripomažu i prikazi raznih sahrana i obreda koje se dešavaju, pa to daje neku dodatnu energiju koja ne čini ovo samo još jednim običnim dokumentarcem gde likovi samo pričaju. Već i da su se svi oni pomirili sa činjenicom da sa smrću ništa ne treba sve uzimati sa stoprocentnom ozbiljnošću, i da je humor izlaz.
Humor ublažava osećaj teskobe, jer sam siguran da svakome na pogled na sve ove stvari prođe crna misao koja nas malo spusti. Ali ovde je zapravo tonalno nađen pravi stil da se to ispripoveda, i da se ne osećate loše, već opustite i prihvatite činjenicu. Uživajte u vožnji dok traje.
I obavezno ostanite na odjavnoj špici, iznenadiće vas.
Siguran sam da će već u bogatom programu festivala, Underground Top Lista izazvati najveće interesovanje i da će se o njoj pričati i posle završetka festivala.
In Hell With Ivo
27. Septembar, Jugoslovenska kinoteka, Kosovska 11. početak projekcije 20.30h
Krupan kadar je fokusiran na brkove i nakarminisane usne, pevača Ivo Dimcheva. On se obraća velikoj publici i pita ih, da li više vole svršavanje u dupe ili u usta? Salve smeha slede.
Nadovezuje se, i spominje da Kristina Nikolova, režiserka dokumentarca nikada neće započeti film sa ovom scenom jer je previše konzervativna.
Međutim Kristina je prihvatila izazov i time napravila jedan osvežavajuć dokumentarac o životu jedne ekscentrićne i harizmatične individue koja se sakrila iza persone izvođača. Iza tog lika, nalazi se čovek od krvi i mesa, koji jeste nesavršen, ali je spreman da podeli neke od najbolnijih momenata iz svojeg života. Ali i realističnu spoznaju samog sebe i za šta se bori i šta predstavlja.
Ko je Ivo Dimchev? Rođen je u Bugarskoj, i bavio se raznim vrstama umetnosti od postmodernističkog plesa, slikarstva i poslednja njegova faza je pravljenje pop pesama. I ujedno je homoseksualac i zaražen je HIV virusom.
Režiserka je od njega dobila veliki pristup da ga zahvati u raznim fazama života. I ono što izdvaja dokumentarac od većine kojih se bave zvezdama i njihovim trajektorijama, što je Dimchev prijemčljiv. On je i agent haosa, postavlja pitanja koja drugi ne bi nikada postavili zbog dobrih manira i očuvanja reda kulture. Voli da šokira, ali i da se šali na svoj račun.
Njegove pesme su čisti pop koji koketira sa sasvim površnim i prejednostavnim tematikama koje su iscrpljene do iznemoglosti.
Ljubav, patnja, želja za životom ili sočne psovke i glupiranja koja obrađuje sa guštom. Sa jedne strane to deluje kao da su samo vesele i vrcave pesmice koje vam uđu na jedno uvo i izađu na drugo. U tom miksu “bezukusnih” tekstova i estetike kiča koju je prisvojio oberučke, leži želja za komunikacijom i povezivanjem sa ostatkom sveta. I to je nešto što će rezonovati sa širom publikom. Svako će moći da izdvoji i prepozna iz njegovih pesama.
Kada Ivo odluči da spusti masku i ogoli se pred Kristinom. Dobijamo čoveka koji je i melanholičan, ali pokazuje svoje snove i jako zdravo rezonovanje nekog ko želi da se uklopi. Iako to vešto krije kroz čitav film i negira kada ga režiserka pita previše intimina i pipava pitanja.
I da napomenem, ovo nije klasičan dokumentarac, nema tu formu gde se ide stereotipnim pitanjima i montažerskim rešenjima da vidimo njegovu trajektoriju od toga kada je počeo kao niko, a onda progresivno postao zvezda. Režija i montaža, su haotične i dinamične. Nikada nećete znati šta da očekujete od našeg junaka u nadolazećim scenama.
Tokom jeka pandemije COVID-19, ulazio je u domove potpunih stranaca, svirajući, postavljajući škakljiva pitanja i rasterećujući ih od tmurnih misli. Ta autentičnost i čudaštvo kasnije su ga odveli u Ameriku, gde je naišao na više razumevanja nego kod kuće.
Ivo je zaista intrigantan pojedinac čiju priču ćete želeti da pogledate od početka do kraja. A to sve leži u humoru koji se prožima i energetični haos kojim odiše, i koji će vas navući da vidite njegovo putovanje do kraja.
Pred publikom se skida do gole duše, što može biti hrabrost, a i ludost. Ne skriva mane, čak i kad greši, pokazuje veliko srce, dobru dušu i želju da bude bolji čovek. A to je ono najvažnije.
Citiraću našu hip-hop grupu Prti Bee Gee, za kraj:
U raju je lepo, al’ u paklu ekipa
Ako ste spremni za to putešestvije do pakla, nećete imati boljeg saputnika od Ivo Dimcheva da vam pravi društvo.
