Tomodachi Life: Living The Dream – Recenzija – Urnebesna reality simulacija na vašim Switch konzolama

Mislim da je Tomodachi Life: Living The Dream jedna od najčudnijih, najveselijih, najneobičnijih igara koje sam ikada igrao, i slobodno mogu da kažem da i ako vi probate, imaćete isti osćeaj. I iskreno, nisam znao šta da očekujem kada sam. krenuo da igram, jer ruku na srce, moram priznati, ni jedan Tomodachi Life nisam ikada igrao, ali sam hteo ovo da probam. Na papiru izgleda kao još jedna simulacija života, ali čim upalite igru, shvatite da ovo nema nikakve veze s klasičnim simulatorima koje ste ranije igrali, i to je jako, jako dobra stvar. Ovo je socijalna igra, neverovatno zabavna koja živi i diše svojim ritmom, sa humorom koji vas bukvalno tera da se smejete naglas, čak i kada ne možete da objasnite zašto. To nije samo igra, to je interaktivni reality show koji vi vodite i u kom istovremeno posmatrate kako vaše kreativno ludilo dobija sopstveni život. I da, možda zvuči ovo sve previše, ali verujte mi, stvarno je tako, a možda i još luđe od najluđih reality showova koje ste ikada igrali.

Sve počinje od Mii likova, onih simpatičnih, minimalističkih avatara koje Nintendo koristi već generacijama. Samo što ih je malo zapostavio u poslednje vreme, sem Avatara koje imate na Switchu, skoro pa se nigde ne pojavljuju, tako da im je ovo prvi veliki pravi povratak na veliku scenu. Na početku pravite vašeg Miia, ili kog želite, ali eto, predlog, prvo pravite sebe, a onda i sve ostalo. Alat za kreiranje je najdetaljniji do sada, možete da izmenite skoro svaki delić lica, dodate crteže na lice, odaberete ton glasa, ponašanja i čak specifične fraze koje će vaš lik automatski koristiti u razgovorima. Ta sloboda nije samo tu kao neki kozmetički dodatak, ona postavlja osnovu za humor i totalno nepredvidive događaje koji se mogu desiti i koji čine ovu igru posebnom. Kada jedan Mii kaže nešto totalno suludo, ne deluje to kao bug, deluje kao da je to namerno i da je igra zapravo generator smešnih scena koje čekaju da se dese. I najbolje od svega, dešavaju se kada najmanje očekujete.

Igru ljudi često opisuju kao digitalnu verziju reality TV-a ili “interactive sitcom simulator”. Umesto klasične linearne priče, Living the Dream daje vam ostrvo koje živi dinamičnim mikro-pričama. Miiji mogu postati prijatelji, mogu se zaljubiti, raskinuti, imati bizarne snove, napraviti scenu u restoranu, skinuti garderobu ili se jednostavno požaliti na nešto totalno nebitno… i sve to bez vaše direktne kontrole. U mnogim situacijama igra sama pokreće interakcije između likova dok vi stojite sa strane i samo se smejete onome što se dešava pred vama. Jer u osnovi, vi ste nešto kao Bog ovog malog ostrva koje je pod vašom kontrolom, tako da na vama je da ga ispunite, a šta se desi na njemu, e to nije na vama, već na igri, i totalno mi je suludo zbog mnogobrojnih situacija kako su uopšte uspeli ovakvu genijalnost da sprovedu u interaktivni softver.

Gameplay u Tomodachi Life: Living the Dream je ono što igru čini posebnom i veoma zaraznom, verujte mi, ovo nije klasična simulacija gde vi sve kontrolišete od A do Š. Ovo je igra u kojoj više posmatrate nego što direktno upravljate, a upravo taj osećaj daje najveću draž. Osnovna mehanika je veoma jednostavna na površini, ali duboka ispod. Svaki dan se budite na svom ostrvu i proveravate šta se dešava sa vašim Miijima. Oni sami rade stvari – idu na posao, jedu, pevaju, šetaju, svađaju se, zaljubljuju se, raskidaju, prave prijateljstva. Vi možete da utičete na njihov život na razne načine: kupujete im poklone, menjate im odeću, uređujete stanove, pravite im nove frizure, pa čak i da direktno utičete na njihove odnose (pomažete im da se pomire ili ih namerno spojite). Svaki Mii ima svoju ličnost, pa se ponašaju drugačije. Neko je energičan i društven, neko stidan i tih, neko dramatičan, neko lenj, i to se vidi u svemu što rade.

Humor u Living the Dream je jedinstven jer nije dodatak, on je deo celog ovog nenormalnog sistema. Nije to smeh koji se događa povremeno, već stalni osećaj da je svaki trenutak ludilo na svoj način. Miiji pričaju stvari koje ste vi sami nekad napisali za njih, događaju se interakcije koje izgledaju potpuno besmisleno, a opet smešno, i sve to često završava u najneočekivanijim situacijama. Recenzenti su pohvalili da igra generiše viralne momente, kao neke totalno bizarne scene koje biste mogli odmah da snimite i podelite, ali Nintendo je iz nekog razloga ograničio društvene funkcije i deljenje sadržaja direktno iz igre, verovatno zato što su shvatili da igra može generisati sadržaj koji bi mogao biti neprimeren ili podložan pogrešnom tumačenju.

I cela ta sloboda i humor, način na koji funkconišu Mii likovi koji su na vašem ostrvu imaju i svoje mane. Možda, ako jednostavno ne budete previše kreativni, kreću da se dešavaju jedne te iste situacije, jedni te isti dijalozi. I sada, to će se desiti kad tad, jer naravno, ovo nije nasumično generisana simulacija, iako često izgleda tako. Samo mislim da to najviše zavisi od onoga koliko vi hoćete da se posvetite celoj igri i koliko želite da krenete da živite male Mii živote, koliko želite duboko da se uključite u to. Jer što dublje idete, što detaljnije budete gradili sve, što kreativniji bili, sve je manja i manja šansa da će se desiti neka repetitivnost nekada.

Kreativnost je centralna tema cele igre. Možete da dizajnirate ne samo likove, nego i enterijere i eksterijere ostrva, putanje, hranu, knjige, pa čak i video igre unutar igre. Iako ti alati ne zahtevaju umetnički talenat, nagrađuju baš one koji uživaju u stvaranju nečeg potpuno originalnog. Čak i kada napravite nešto što je očigledno ružno ili neprirodno, rezultat je često urnebesan, igra ima taj čudni šarm koji prelazi granicu. JA tu je i Island Designer. Možete da menjate izgled celog ostvra, teren, boje, zgrade, parkove, plaže, fontane, statue… Možete napraviti recimo tropski raj ili mračno ostrvo u gothic fazonu. Bukvano šta vam god padne na pamet. Promene nisu samo vizuelne, utiču i na to kako se Miiji kreću i gde se okupljaju. Ako napravite veliki centralni park i videćete ih kako sede na klupama i druže se. Napravite skrivenu plažu i kasnije ćete naleteti na par koji se tamo zaljubio. I verujte mi, svaka kreativna stavka u igri vam može oduzeti SATE, i to ne mislim samo na početku, već u svakom trenutku kada ste odlučite da pravite nešto.

Grafički, Living the Dream ne izgleda kao visoko-budžetni naslov, ali vizuelni stil je topao, šaren i izražajan, baš onako kako bi većina očekivala od jedne Nintendo simulacije života. na originalnom Switchu izgleda lepo i stabilno, ali mi je jako smetalo to što igra radi u 30 frejmova. Igru sam igrao i na Switch OLED i na Switch 2, i još veće razočarenje mi je bilo kada sam video da na Switch 2 isto radi u 30. Ne znam zašto nisu mogli da naprave izuzetak. Mislim tip igre nije takav da zahteva visok frejmrejt, ali uživanje bi bilo još veće da je igra malčice fluidnija.

Pošto nisam igrao ostale igre, ili možda jesam, ali ne sećam se ničega, pogledao sam malo impresija igrača na internetu, čisto da vidim kakve su starije igre izgledale i kako su funkcionisale. I videh da neki igrači i deo zajednice kažu da su određene mehanike koje su bile jedne od omiljenih u originalu nestale ili su manje razvijene. Recimo, neke sitnice, kao što su neke mini-games ili veze koje imaju stvarnu emotivnu vrednost iz originalne Tomodachi Life, pojednostavljene, što nekima stvara osećaj da nedostaje dodatna dubina svih interakcija. Ali to je uglavnom subjektivan utisak, dok neki smatraju da su promene dobrodošle i da reflektuju moderniji pristup, drugi su nostalgični i žele više klasičnih detalja.

Dizajn zvuka i muzika su prisutni, ako bih tako mogao da opišem, ništa specijalno, po malo čudno u trenucima ali su efektni, što jeste najbitnije. Igra vas po tom pitanju neće vas ostaviti bez daha, ali način na koji je zvuk odrađen u igri i sve ostalo povećava humor i atmosferu u pravim trenucima. Glasovi Miija su često urnebesni i dodaju tonu karaktera; neki recenzenti su ih opisali kao robotske, ali to zapravo više doprinosi charm-u nego smeta.

Kada sve, što bi rekli, saberem i oduzmemTomodachi Life: Living the Dream je sigurno neće ući u konkurenciju za „najbolju igru godine“, ali je definitivno jedan od onih koje ćete pamtiti dugo vremena zbog toga što vas tera da se smejete, da kreirate, da improvizujete i da gledate kako vaše male socijalne priče rastu i transformišu se u nešto potpuno ludo, nezaboravno, smešno i jako, jako zarazno.

Zahvaljujemo se CD Media Greece na ustupljenoj igri za potrebe recenzije