Kada se na Beograd film festu, na glavnom programu pojavio i naslov Velika kapija (The Great Arch), ništa nisam znao o radnji filma, niti sam pogledao trejler, već me je sam naslov privukao da vidim o čemu će biti. Naslepo sam ušao i komotno mogu da napišem, da mi je to bilo jedno od boljih otkrića sa festivala, jer nisam imao nikakva očekivanja, a i nekad je slađe kada naslepo “ubodete” vrlo dobar film.
Oto fon Šprekelsen (Klas Beng) je danski profesor arhitekture, i izgradio je svega nekoliko objekata, ali ništa bitno i momumentalno. Osamdesetih godina prošlog veka, tadašnji francuski, predsednik Fransoa Miteran (Mišel Fau) raspisuje međunarodni anonimni konkurs za nalaženje arhitekte, koji bi napravio modernu verziju Velike Kapije.
Na veliko čudo čitave francuske delegacije, odabran je Oto fon Šprekelsen, osoba za koju niko nije ikada čuo, i koju je još teže naći. Od scene u kojoj zovu Dansku ambasadu da dobiju informacije o njemu, ubrzo shvataju da nije poznat u sopstvenoj zemlji. Režiser Stefan Demustije, od samog starta daje naznake da će ova biografska priča, imati uplive komedije, koja se dobro meša sa stvarnim i izmišljenim dešavanjima koji su bazirani po romanu koji je poslužio kao inspiracija da se načini biografski priča o najpoznatijem nepoznatom arhitekti.
Pošto ni ambasada Danske nema informacije o Otu, francuska vlada šalje svog činovnika i urbanistu, Žan Luja Subilona (Ksavijer Dolan) koji uspeva da pronađe arhitektu i da dovede njega i njegovu ženu, da započnu rad na kompleksnoj građevini.
Šprekelsen će ubrzo uvideti da njegov projekat, koji zove kockom, što zapravo i jeste sama građevina, koja će pokrivati određeni deo četvrti u Parizu. Neće biti najostvarivija, jer njen dizajn koristi materijale koji su teško nabavljivi, i ujedno ima neka rešenja za koja bi se mogla reći da se u nepraktična. Naletaće na mnoge probleme, što među svojim saveznicima i titorima koji sponzorišu čitav poduhvat. Ali najveća bitka će se odigrati u njegovom umu. Kao i mnoštvo ljudi koji su se bavili umetnošću, on oseća unutar sebe da je to njegovo veliko delo i da mora da ga napravi takvim kao što ga je i zamislio i nacrtao. I sam kaže ključnu rečenicu koju ću parafrazirati: “Samo postojanje me je navelo na takav dizajn.”
Uglavnom kada gledamo filmove o umetnicima i njihovim jadima, to je prikazano kroz formu pomalo “mizeri porna“, i da svaki umetnik da bi došao do uspeha, mora da prođe trnovit put i razne muke do ostvarenja njihovih dela i ideala u stvarnost. Skorašnji primer je Kopolin poslednji film, Megalopolis. Koji je takođe imao namučenog arhitektu i što je takav arhetip ličnosti i prikaz glavnog heroja, maltene vukao na parodiju.
Dobre vesti su ovde da u glavnoj ulozi imamo Klasa Benga, koji je nestao u uverljivom prikazu arhiteke koji nije bio svestan svega što ga je snašlo na tom grandioznom putu da ostvari svoje snove. I da on je naprosto nestao u liku, i zapravo njegova sama pojava nije oduzimala od toga da mu verujem da je transformacija bila kompletna. Neverovatni detalj koji i pokazuje kako je on zapravo sposoban glumac, jeste taj što on uopšte ne zna da priča francuski jezik i ne razume ga, a za potrebe samog filma je morao da nauči te reči i rečenice i da ih tečno izgovara. To se zove posvećenost u glumačkom zanatu.
Čak imam utisak da je izbor Klasa, bio nameran od strane režisera Stefana, jer Klas je visok čovek. I odluka da format slike bude u 4:3 formatu, dao nam je prikaz kocke u kojoj je i sam lik zarobljen. Ako je u početku dominirao kadrovima svojom visinom, kako se sve više problema pojavljivalo na tom putu da završi svoje remek delo, postajao je sve manji.
Dosta pripomažu i ostale glumačke kolege, ovog puta kao glumac Ksavijer Dolan ima upečatljivu i frenetičnu ulogu urbaniste Subilona. Većina scena u kojima on grize za nokte ili poskakuje od besa dok se raspravlja sa arhitektom i pokušava da spasi budžet i našeg nesvesnog glavnog heroja, doneće preko potrebno urnebesne scene koje će olakšati dramatičnost i čamotinju koja će zadesiti našeg junaka.
Ali ipak glumac Svan Arlo, u ulozi arhitekte Pola Andrija koji je takođe konkurisao na mesto arhitekte na konkursu. On postaje desna ruka Šprekelsena, i ova dva velika ega će se sukobiti. Iako deluje kao da nema puno toga da radi, njegovo prisustvo je poželjno, jer odlično biva šamar za buđenje našem glavnom heroju koji ne može da prihvati neke stvarne činjenice da neće sve funkcionisati kako je on to zamislio.
Iako dominira francuski jezik, čujemo povremeno i danski, ali zapravo jezik koji preuzima najveći primat i na neki način postaje poslovni jezik, jeste zapravo engleski jezik. I to je jedan zanimljiv komentar od strane režisera, iako je ovo međunarodna kolaboracija, engleski je dominantan poslovni jezik koji i jeste tokom dugih decenija postao nametnut svim zemljama, pogotovo u svetu biznisa.
Ujedno način na koji je prikazana izgradnja i kako zapravo urbanizam (ne) funkcioniše, gde se mešaju ego, politika, i lična dobit naspram dobrih namera i pobuda našeg heroja, i nisu dosadno faktografsko prežvakavanje priče, već imaju određenu dinamiku koji čine ovu priču uzbudljivom. Zamislite, film o arhitekti da bude uzbudljiv, a ne kameran poput kakve predstave.
Film dosta duguje na detaljnoj i realističnoj scenografiji Katerin Kozmo, ali i timu animatora koji predvodi Lorejn Lukas. U kombinaciji pravih kulisa, i digitalnim efektima su uklonili bogate pozadine i da nas vrate u prošlost kada je Pariz bio nerazgrađen. I dosta sitnih detalja o prikazu rada sa određenim materijalima da bi se dostigao “konačni” izgled Velike kapije ukazuju kako je to zapravo jedan Sizifovski posao i da arhitektura nije za šalu. Pomaže i to što je detaljan prikaz kako zapravo određeni procesi u arhitekturi funkcionišu, i što su bliskiji stvarnosti nego li klasičnim filmskim prikazima gde mi zapravo kao publika retko kada vidimo kako se pravi ta arhitektonska “kobasica”.
Ovo je olako mogao da bude i dokumentarni film, koji bi sigurno zanimao i ljude koji se ne bave arhitekturom. Ali zapravo kroz dinamičnu i maštovitu režiju i uverljive performanse glumaca, zaista imamo osećaj, da gledamo ljude od krvi i mesa sa svojim željama i prohtevima na putu do ostvarivanja svojih ideja iz snova u stvarnost.
Stefan Demustije je sa svojom ekipom, napravio jedan tihi promućurni film, o kojem se nadam da ćemo u nadolazećim godinama više pričati. I da će poslužiti kao vid inspiracije, i da će time pogurati mnoge ljude da krenu da sami polažu svoje nade i želje u svoje kreacije i da nastave da kreiraju i stvaraju, ma na koliko nedaća budu naletali u životu i na svojem putovanju.
Film je imao premijeru na Beograd Film Festivalu.
