Od uvodne scene koja počinje u totalnom mraku, čujemo teško zadisanog muškarca, dok se čuju nezgrapni pokreti, i mrdanje drveta. To ostavlja mašti prostora i ubacuje jake seksualne konotacije. Kada ono, gle iznenađenja!
Ti zvukovi nemaju veze sa seksom, već nam prikazuju nepoznatog muškarca koji je obešen na javnom trgu. Masa koja je prisutna je u totalnoj euforiji, dok se taj muškarac grči da ostane živ pod teretom omče koja mu lomi vrat. Kroz montažu, gde konstantno menjamo perspektive, fokusirajući se najviše na kadar njegovih usta koja pokušavaju da dođu do daha i koji je zvukom nadjačan čak i od graje mase.
Kamera energetično leti kroz masu i prikazuje njihova lica, istovremeno se vraćajući na posmrtne izdisaje i disanje obešenog. Kulminacija svega je centralni kadar koji se fokusira na prepone i spolovilo u punoj erekciji obešenog koje izbacuje tekućinu, a vama ostavljam da sami dokučite, šta je u pitanju.
Ovakav uvod i ne čudi, kada je poznato da je režiserka i scenaristkinja, Emerald Fenel izgradila svoju kratku karijeru na provokaciji, od prvog filma Žena koja obećava, koji joj je doneo nagradu Oskara, uplovila je u pipavu temu osvete. Ubrzo je usledio Saltburn, film koji je bio golemi omaž, raznim drugim filmovima, i za koji se može reći da ima lepu fotografiju, ali da je isprazan, ali ni tu nije ostala dužna sa gomilom provokativnih scena od kojih biste mogli da žmirkate dok ih gledate.
To nas dovodi do “Orkanskih visova“, njenog trećeg filma koji je i adaptacija kultne knjige Emili Bronte. Verovatno ste primetili da naslov ima navodnike, to proizilazi iz toga što Emerald Fenel, nije želela da napravi samo još jednu adaptaciju ovog kultnog romana, već se setila svojih prvih utisaka kada je čitala knjigu kao tinejdžerka i iz toga razvila scenario, i sopstvenu adaptaciju. I ono što možete da doživite jeste sledeće, ako ste poklonik knjige, verovatno ćete izgoreti na koji način je Fenelova uradila mnoštvo izmena i uprostila likove i odnose, i bitan značaj tematike samog romana.
Ako pak sa druge strane niste čitali roman, niti gledali jednu od mnogobrojnih filmskih i televizijskih adaptacija i ako ste mlađa generacija. Vama će najverovatnije leći ova spotovska estetika gde se kroz bujnu fotografiju i kostimografiju, potencira više atmosfera i stil, nego li prikaz dvoje jako skršenih ljudi i njihove zabranjene ljubavi. Siguran sam da će na tiktok rilovima neke od scena eksplodirati i biti deljene uz neupadljivu muziku Charlie XCX, gde se jedino i izdvaja naslovni singl “Chains of Love“.
Jedan od glavnih problema unutar filma leži u izboru glavnih zvezda, Margo Robi igra Keti, a Džejkob Elordi Hitklifa. Njih dvoje tokom čitavog filma nemaju hemiju, što zapravo i čudi, jer oboje su se već dokazali u određenim ulogama i da imaju talenta za glumu i jaka prisustva koja mogu da očaraju publiku i da ih privuku u bioskope.
Margo Robi je prestara za ulogu Keti, više bi prijalo da je neka od trenutno mlađih zvezda dobila priliku da ovekoveči njen lik. Ona i dalje koristi neke od svojih neverovatnih talenata, na primer da samo krene da plače. I ima tu par nijansi gde jasno ocrtava veoma taštu i osvetoljubljivu osobu koja je ostala zarobljena u umu detata, a ne odrasle žene.
Elordi kao Hitklif, osim što lepo izgleda, nema puno toga da radi tokom filma, njegova visina deluje kao adut. Ali nisam imao osećaj opasnosti, pogotovo u kasnijim delovima priče, gde bi zapravo trebala da se naznači njegova sadistička crta, ali on nema to u sebi. I jeste pomalo kontroverzan izbor Fenelove da uzme belog glumca, a po romanima se navodi da je bio tamnije puti.
Siguran sam da je i to nameran izbor da iznervira književne puritance još više. Jedina stvar koja mi je pala na pamet dok sam gledao Hitklifa povratnika u drugoj polovini filma, jeste to što Elordi jako liči na strip heroja Korta Maltezea, i ako neko od holivudskih budža bude pravio film o njemu, mogao bi komotno da bude odabran.
Iz njihovih performansa isijava jedna vrsta plastičnosti, jer ti odnosi nisu detaljnije razrađeni i tek površno istražuju njihovo isprazne igrarije kojima se poigravaju tokom čitavog filma. Fenelova je htela veći fokus da podari na toksični ljubavni odnos i kako se dinamika menja između naših “ljubavnika“, i na momente deluje kao da će izvesti dobre ideje i dati kritiku i novi pogled na njih.
Međutim ona bira da bojažljivo upliva u kemp vode, sa blagim namigivanjem ka publici u prikazu tog kobnog odnosa u nekolicini scena. Šteta što nije pojačala kemp na maksimum jer ovako film deluje, kao da pokušava da neuspešno parodira, i istovremeno bude ozbiljan pamflet o vezama koje ne bi trebale da se dese.
Sa druge strane zapostavila je sve druge teme koje su bitne, beži ko đavo od krsta na razmatranje da se dotakne rasizma, klasne razlike i traume koja se prenosi generacijski. Neki od likova su izbrisani iz filma, ili su transformisani u jednog novog. Za autorku koja želi da priča o škakljivim temama, je zapravo baš kukavički što se nije uhvatila sa mnoštvom njih u koštac, i dala svoje viđenje.
Ipak ovo više deluje kao dečije igranje sa, Barbikom i Kenom, samo što je mnogo skuplje. I to nas dovodi do toga da ovaj film zbog svoje bujne kostimografije (Žaklin Duran je zaslužna za raskošne haljine, nakit i naravno radila je gle čuda, na Barbi filmu sa Margo) i prelepe fotografije za koju je bio zadužen kameramen, Lajnus Snodgren, koji koristeći VistaVision kamere, zaista dolazi do izražaja na golemom IMAX platnu.
Način na koji su uklopljene tople jarke boje, i snoviti kadrovi u kojima se meša magla i estetika spotova iz rahmetli MTV perioda su zapravo i najbolji deo onoga što Fenelova ume, a to je stil, stil kojem fali supstanca. Naravno, svuda su posuti omaži već postojećim filmovima, jedna od scena evocira Prohujalo sa vihorom, a to je već postalo i očekivano od nje,
Marketinški tim je uradio zaista valjan posao da prikaže “Orkanske visove” kao visoko kaloričan erotski gotski triler. Ali za veliko čudo, ovo je najčedniji film, i osim par scena koje evociraju gotski i telesni horor, ono što ste videli u trejleru je zapravo sve. I kod drugih likova postoje skrivene želje i pobude, za kontrolom i dominiranjem i često se ponavljaju i time veštački produžava trajanje filma. Gde je sve moglo da bude mnogo utegnutije i konciznije, jer kada bi disecirali film, dobrih sat i po odlazi na snovite prikaze, a na razvoj likova mnogo manje vremena.
Najveća problematičnost kod scenarija jeste u prikazu bolesne ljubavi. Film eksplicitno opravdava njihov grozan odnos i da je to zapravo jedna od opravdanih nijansi ljubavi. Nisam siguran kakav će uticaj, napraviti na nove generacije koje zasigurno imaju sasvim drugačije poimanje ljubavi u današnjem svetu.
Imam utisak da je Emerald Fenel osoba koja uvek želi da kaže nešto pametno i promućurno sa svojim delima, ali se uvek utopi u stilu i tonalitetu gde želi da pomeša više žanrova, i to joj naprosto ne ide. I zapravo na taj način ona sebi uvek ispadne najveći neprijatelj, možda ima oko i ukus za određene stavke i prvoloptaški simbolizam kojim vas udara kao bat mesarskog čekića u mesari. Njoj bi mnogo više pomoglo da sedne i napiše nešto što zapravo ima težinu, dobre delove zabave i da zaista želi da se obaveže i da priča o konkretnim ozbiljnim temama. Zaista nije teško to napraviti, pogledajte samo silne Koreanske filmove.
Novi “Orkanski visovi” će polarizovati publiku kako i kod nas, tako i svetu. Neki će reći da ovo je sjajna ljubavna priča, drugi će se groziti kupusanja kultnog književnog dela, a treći će verovatno moći da izvuku nešto iz same estetike koju film nudi. A zapravo je jako malo falilo da se napravi budući klasik i komercijalno pitak film koji bi bio dostojna adaptacija za nove generacije.
