The Lacerator – Recenzija – Omaž slešer filmovima i PS1 hororima

DreadXP izdaje specifičan naslov koji će stare igrače podsetiti na njihove PS1 dane, ali najviše će se svideti fanovima grindhouse filmova. The Lacerator je delo jednog čoveka: Fernando Tittz. Evidentno je da je veliki poklonik b filmova i horora, i da su mu inspiracije bili kultni Silent Hill i Resident Evil.

Sa porno brkovima, i sa pljugicom u ustima, zatičemo našeg heroja Maksa, čoveka koji mnogo voli seks. Unutar ćelije gde je na zidu nasuprot njega napisano da ne pokušava da pobegne. Maks kao svaki protagonista niti zna u šta se upustio, ali sigurno neće slušati krvave znakove po zidovima. Ubrzo saznajemo da se nalazi u podrumu sa svojim kolegama: Stejsi i Rodrigezom. Oni su snimali porno film, i onda ih je oteo krvnik poznatiji kao The Lacerator.

Sada je sve na Maksu, da preživi sve moguće zamke i napade The Lacerator i da vidi da li može da spasi svoje prijatelje i završi porno film. Kao što se da videti iz ovog sinopsisa, igra sebe ne shvata previše ozbiljno, i to je zapravo osvežavajući momenat i izdvaja je iz gomile sličnih naslova.

Horor i humor su oduvek bili komplementarni, i to je i sam Fernando odlično primenio. Iako su stvari grozne i opasne po našeg heroja, često ćete naleteti na neke od najapsurdnijih momenata koji će razbijati tenziju kojom ova igra odiše. I način pripovedanja gde se koriste slike i kratki opisi kao u vreme nemih filmova, dok u pozadini ide porno funky bas linija da naznači svaku Maksovu minornu pobedu nad svim grozotama koje žele da mu skrate život.

Još jedan aspekt zbog kojeg ova igra vuče na klasike žanra, jesu tenk kontrole. Maks nije baš najpokretniji lik kojeg možete da kontrolišete. Tako da će ovaj izbor mnogima biti pomalo teži, jer recimo korišćenje oružija ume da bude pipavo i lako možete da ostanete bez municije. I naravno, neizostavni deo je inventar, mali je, i moraćete dosta da mikromenadžujete šta vam je zapravo potrebno. Parče limuna, ili još municije ili zavoji koji vas mogu izlečiti taman da ne umrete.

Što se kamere tiče imaćete par opcija, standardna klasična fiksirana kamera je obeležje žanra. Često ćete čuti nešto, i nećete moći da odreagujete i vidite na vreme kada vas zaskoči karakondžula koja je bila van vidnog polja. Ali dobra stvar je ta što imate mogućnost da u toku igre uđete u meni i menjate kameru. Pored fiksne kamere, imate i izbor kamere iza leđa i ona će vam zasigurno pomoći da se bolje snađete u prostoru i na vreme spazite opasnosti. Samo bih voleo da je postojala opcija u toku igre da se menja, jer odlazak u meni često ruši tok igranja.

Vizuelni stil je upečatljiv, sama slika deluje kao da neko emituje vašu avanturu preko starih CRT monitora puštenu sa istrošenog VHS snimka. Ima razlivanja boje, deformacija slike u obliku belih tačkica i mutnih distorzija. To je sve jedan lep omaž estetici treš i horor filmova, i sa te strane atmosfera briljira.

Po čemu se The Lacerator izdvaja od ostalih horor naslova pitate se sada? Odgovor se krije u glavnom negativcu. Slična je mehanika kao u Resident Evil 3: Nemesisu. The Lacerator vas juri i vi možete da pokušate da ga “ubijete” ili da pobegnete. Ali zato ako vas stigne, sledi kazna i možete izgubiti razne udove. U toj situaciji igre mačke i miša, nalazi se ključ privlačnosti igranja ovog horor naslova, koliko god vi naučite dobro da je igrate. Uvek će vas povući panika ili strah kada se on pojavi, i lako možete da potrošite svu municiju koja će vam trebati kasnije u igri kada stvari budu mnogo teže i opasnije.

Od momenta kada izgubite jedan od vaših udova, igra vam otvara nove rute. Da, dobro ste pročitali, iako deluje strašno i predstavlja vam nove izazove, gubljenje udova je zapravo dobro jer videćete mnoge druge verzije priče. Sama radnja nije delovala toliko interesantno na prvo prelaženje, isprva sam hteo da je otpišem kao sprdnju. Ali sa svakim sledećim novim račvanjem u priči, otvorio se novi sloj koji je dao naznake nečega mnogo ozbiljnijeg i strašnijeg, a da biste dobili čitavu sliku, moraćete da pređete sve moguće scenarije.

Dizajn nivoa je dobar, i taj momenat kada uđete u nove prostorije uvek će stvarati nelagodu. Iako isprva deluje da će se sve dešavati u podrumima, igra nas iznenadi jer se lokacije konstantno menjaju. Od prelepe vile, do kanalizacije i pakla i nazad. Poseduje i razne zagonetke, neke od njih su jednostavne, dok za druge ćete morati da malo mućnete glavom. Ali ništa previše teško da bi vam oduzelo od užitka igranja i prelaženja.

Ako bih imao neku zamerku, to je dizajn neprijatelja. Nema ih baš mnogo i svi su poprilično slični i kada se naviknete na njihov izgled i pokrete neće imati efekat kao na prvo pojavljivanje kada ste bili u totalnoj nepoznanici.

Svaki igrač koji bude hrabar, dobiće nagradu za istraživanje svih kutaka. To mogu biti bolja oružija, ili nadogradnja za izgubljeni ud. O ovome zaista ne bih previše rekao, jer morate da se iznenadite. Neka idejna rešenja su baš ingeniozna, i daju omaže kultnim horor klasicima. Imao sam kez na licu, kada sam svaki put otkrio novu nadogradnju i referencu na neki kultan naslov. (Evil Dead fanovi će odlepiti od sreće!)