SONOKUNI – Recenzija – Ritam, sećanja i haos u jednom beatu

Sviđa mi se što mi Nintendo Switch dopušta da upoznam igre koje inače ne bih igrao na kućnim konzolama. Mada to ne znači da su ti naslovi gori, lošiji, bezveze ili šta već. Nego jednostavno mislim da te “alternativne” igre su stvorene za igranje na kauču, u fotelji, dok ste opušteni i prepušteni iskustvu. I kada sam video SONOKUNI, pomislih, uh ovo je savršeno za Switch i moram da priznam i da jeste. Mada ovo nije igra uz koju ćete se opustiti, već fokusirati i totalno utopiti u sva dešavanja u njoj.

Čim sam uključio SONOKUNI, imao sam onaj osećaj kao da sam upao u neki hip‑hop spot iz biopunk distopije, svet koji pršti energijom, neočekivano harmonijom haosa i nekom sirovom lepotom koji jednostavno ne možete da ignorišete. Ova igra nije konvencionalna akcija niti klasična pucačina; to je nešto što se više doživljava nego samo prelazi sa tačke A do tačke B. Vizuelno vas obavija jak kontrast neon boja, grotesknih neprijatelja i okruženja koja deluje kao da je san pomešan sa mitu i tehnologijom. Sve to izgleda kao da neko uzme stranu japanskog mita, doda par tone biotehnoloških mutacija i onda to zakuva sa basom koji lupa iz zvučnika dok vi igrate.

Priča je tu, ali nije neki klasični narativ koji vas drži za ruku kroz svaki korak. Glavni lik, Takeru, je usamljeni ubica koji živi u svetu podeljenom između očaja i tehnologije. Taj svet nije objašnjen kroz tone teksta ili gomilu dijaloga, već se polako otkriva kroz ono što vidite, kroz sukobe koje prolazite i kroz kontrast između onih koji žele da sačuvaju tradiciju i onih koji žele da se potpuno modernizuju. U suštini, Takeru ne razmišlja previše o filozofiji, ona samo radi ono što misli da mora: da se bori i preživi. Priča i svet oko svega toga nisu apstraktne stvari koje su ubčene ovde kao afterthought, oni su dopuna borbi. Takeru je autsajder u svetu punom transformacija, ljudi koji žele da se odbrane i onih koji žele da transformišu sve što god mogu. Kao igrač, nemate sve odgovore na kraju, ali način na koji narativ i estetika svet spajaju ostavlja utisak da ste otkrili nešto dublje nego što se na prvi pogled čini. I taj deo je možda najzanimljiviji, SONOKUNI ne pokušava da vam servira sve na tacni, već vas tera da gledate svet oko sebe i da ga sami shvatite kroz ono što se dešava na ekranu.

Gameplay je srž svega ovoga. Borba u SONOKUNI nije nešto što se odradi bez razmišljanja, niti je komplikovana do te mere da gubite pojam o kontroli. Naprotiv — imate vrlo osnovni set alata: udarac, parry, dash i mogućnost da usporite vreme. Ali to malo alata se koristi na način koji deluje skoro kao ritmičko izvođenje. Kao da ne samo da režete protivnike, nego igrate sa njima u savršenom taktu. Ako ste ikada igrali nešto poput Hotline Miami, osećaj brzine i intenziteta borbe biće vam poznat, samo što ovde tempo, ritam i muzika idu zajedno kao hip‑hop verzija tog ludila. Ta muzika nije samo pozadinski šum, ona je praktično druga polovина igre. Deo ritma i osećaja onog trenutka kada sve “klikne”. Ceo soundtrack je radio DON YASA CREW, japanski hip‑hop kolektiv koji je sam kreirao igru. Ne morate ni da razumete reči — bas i tempo će vas obavijati svaki put kad uđete u borbu. Kad udarite perfektan parry dok beat udara pravo u uši, osećaj je bukvalno kao da ste u nekom video spotu gde ste glavna faca, brutalna, precizna i savršeno uklopljena u ritam koji sama igra diktira.

Težina je tu da vas nauči, a ne da vas samo kazni. U SONOKUNI jedan hit znači trenutnu smrt, i to je prva stvar koju shvatite kad krenete da igrate. To zvuči okrutno, i u prvim satima će vas više puta iznervirati, ali brzo naučite šta znači „pogrešiti“ i „ponovo pokušati“. Igra vas ne kažnjava beskrajno — čim umrete, odmah ste pred vratima sobe da pokušate ponovo. Nema game over ekrana, nema frustrirajućih dugih ponovnih učitavanja, samo čist ritam borbe, ponavljanje, učenje i napredovanje. Naravno, stil igre i dinamika borbe dolaze sa svojom cenom. Vizuelni efekti su toliko jaki da ponekad sve deluje previše “natrpane”, neprijatelji, krv, efekti i boje znaju da se pomiješaju na ekranu i učine sve teže vidljivim. Nekada ćete pasti jer niste ni videli šta je došlo na vas, ili zato što ekran jednostavno deluje previše haotično. To nije tehnička greška, već deo dizajna koji igra koristi da pojača frustraciju i ritam, to je svet koji ne dozvoljava da se resetujete i pauzirate u svakoj sekundi.

Boss borbe su sjajno ordađene. One nisu samo „još jedan veliki neprijatelj“. One su intenzivne, pune nečega ličnog što se odlično reflektuje i na igrača, postaje lično vama i često izgledaju kao da su dizajnirane da izazovu vaše izvežbane reflekse do tog trenutka, ali i da vas nateraju da shvatite mehanike borbe bolje nego ikada ranije. Neke momente kritičari su nazvali i frustrirajućim jer ekran zna da bude jako živahan i krvlju prekriven, ali upravo to daje osećaj da svaki uspeh, svaki pobednički trenutak, ima težinu i osećaj dostignuća koji se retko viđa u ovakvim igrama.

Vizuelno, SONOKUNI je jedna od onih igara koje izgledaju kao da su izvučene iz veoma umetničkog anime filma. Neonske boje, biomehanički dizajn protivnika, kontrast između svetla i tame, sve to daje osećaj da niste samo u još jednoj mračnoj igri, već u jednom sasvim posebnom univerzumu. Animacije su fluidne, pokreti likova prirodni, a okruženje toliko puno detalja da ponekad zastanete samo da biste upili jednu scenu. I tu je muzika — hip‑hop ritam koji ide uz borbe, koji prati tempo, koji kao da vam govori: “Ne ovde, ne sada, već kako se osećaš dok udaraš kroz haos.” Ta sinergija zvuka i akcije čini da svaki prelazak nivoa deluje kao mali ritmički performans u kome ste vi glavni izvođač. I da, soundtrack može biti malo repetitivan, dok neke kritike upozoravaju da neke pesme znaju da se brzo ponove i da to ume da ubije atmosferu kad se dugo borite u istoj sobi, ali to je mala cena za ono što soundtrack zapravo čini jednom od najjačih karakteristika igre. Bas ritmovi, japanski rap i kombinacija hip‑hop ritma sa brutalnim udarcima daju osećaj da niste samo u igri, vi ste u ritmu koji igra diktira.