Zanimljivo je kada izađe neki novi metroidvania naslov, bolje rečeno, ima ih na pretek sada. Zanimljivo je jer retko ko pokuša da bude originalan, makar po jednoj stavci. Oni koji se usude da obrade teme ili recimo okruženja koje niko nije uhvatio, naprave pravi mali boom. Somber Echoes je jedna od takvih igara, metroidvania smeštena u Grčko-Rimskom fazonu, gde su vam bogovi dali moći. Kako može neko da propusti ovo nakon ove informacije! Ali ne, ovde se ne radi o igri koja se dešava u tom stilu, nego šta bi bilo da su ove civilizacije toliko napredovale i otišle u svemir, a vi se nalazite zarobljeni na jednom svemirskom brodu sve vreme.
Zamislite da se probudite na zapuštenom svemirskom brodu koji je nekada nosio ime Atromitos, ponosno venecijansko zvučno ime na grčkom koje znači „neustrašiv“. Ali sada taj brod ne liči na ništa hrabro — pretvoren je u noćnu moru, sa hodnicima prepunim zaboravljenih građana, užasnih mutanata i eho koješćega neodređenog… i taj brod je sve što vam je sada dom.
U igri preuzimaš ulogu Adrestie. Vekovima zaboravljenu, koja je upravo oživela iz kriosna, podignuta misterioznom silom ne znajući ni ko si ni zašto, osim jednog cilja: da zaustaviš svoju bliznakinju Harmonia, koja se sprema da oslobodi haos na univerzumu. Toliko o sestrinskoj ljubavi… Priča se otkriva istim ritmom kojim napreduješ kroz mapu: fragment po fragment. Nema dugačkih monologa ni holivudskih usporenih scena. Umesto toga, naletiš na artefakte, dnevničke zapise ili misteriozne holograme koji ti tiho šapuću šta se desilo. Sve je suptilno, kao da tvoj mozak polako sklapa slagalicu sopstvene istorije
Somber Echoes je 2.5D akcioni metroidvania naslov koji ne pokušava da izmišlja toplu vodu, ali zato iskorišćava sve proverene recepte koji i dalje odlično funkcionišu. Smenjuju se hodnici puni protivnika sa nešto platforminga i nešto više umiranja nego što biste želeli da priznate pred prijateljima. Atmosfera je mračna kao podrum u kojem zaboravite gde vam je prekidač. I to je kompliment. Igra ne koristi crnu boju da bi izgledala edgy, koristi je da bi vam poručila: ovde nema sigurnosti. Borba Ima taj osećaj težine, svaki udarac zvuči kao da stvarno udara nešto teško. Nema onog floaty osećaja koji ume da pokvari doživljaj, svaki zamah, svaki dash, svaki parry deluje odmereno, opipljivo. Kontrole su zategnute kao žice na violini pred koncert, a nivo dizajn je baš ono što očekujete: dovoljno nelinearan da ne znate gde ste, ali taman toliko vođen da se nikad ne osetite izgubljeno. I taj osećaj „aha, sad sam ipak nešto zapamtio“ kad se vratite na mesto na kom ste prethodno izginuli, neprocenjiv.
Jedan od najzanimljivijih aspekata igre je sistem borbe koji se oslanja na promišljeno tempiranje napada. Nema spamovanja tastera, ako krenete da udarate kao muva bez glave, dobićete po nosu. Postoji svojevrstan skill tree, iako minimalistički, koji omogućava sitne nadogradnje, duži dash, brži recovery, jači udarci. Nije to RPG kompleksnost, više kao suptilna personalizacija vašeg stila borbe. Ali i to malo pravi razliku kad protivnici postanu ozbiljni. Raznolikost zona je prijatno iznenađenje. Od klaustrofobičnih hodnika prepunih mutanata, preko otvorenijih biomehaničkih, pa do skoro organskih prostora nalik telu nekog kolosalnog stvorenja. Svaka zona ima svoj mali svet za sebe, i ne deluje kao reciklaža prethodne. Backtracking nije samo obavezan, već i dobro osmišljen – često ćete se setiti da ste negde ranije videli vrata koja niste mogli otvoriti, i kada konačno dobijete pravu sposobnost, vraćanje tamo deluje nagrađujuće. A kad smo kod boss borbi, to su vrhunci igre. Imaju onaj pravi miks napetosti i iznerviranosti. Nema generičnih „veći neprijatelj sa više HP-a“. Ovde svaki boss ima svoj obrazac ponašanja, faze koje se menjaju tokom borbe, pa i male narativne detalje koji im daju karakter. I kad konačno padnu, nije samo olakšanje, osećate se kao da ste zaista nešto savladali.
Grafika je pre svega stilizovana 2.5D rokerska verzija starog sci-fi horora, izlivena modernim Unreal Engine 5 bojama. Zamisli toranjske greco-rimske statue prožmele neonskim žicama, dok je ceo brod Atromitos kao stara hramovna sala izbledele slave, sastavljena od razbijene tehnologije, korozije, zaborava i tišine eksperimenta. Svaka zona ima svoju vizuelnu identitetu: pećine svetaplomene korozije, biorazgradljivi hodnici kojima se sipa svetlost kroz pukotine i kovitlaci zelenkastog „aether“ svetla koje odzvanja kroz brod. Rezultat? Vizuelni šarm, grandiozan, ali nikada prenatrpan. Svaka karta zona ti priča svoj hronološki i emocionalni sloj—zatvoreni hodnici sa nakrivljenim stubovima, krečani zidovi i prateća arhitektura koja te tera da osetiš težinu prošlosti. Kad uđeš u novu oblast, oseti se promena: buka tehnologije zameni se šumom svetlosti i titranjem senke. Ta raznovrsnost je inteligentno izgrađena, baš kao Dark Souls prelazi, samo u svemirskom lavirintu, sa brojnim skrivenim prolazima koji čekaju da budu otkriveni, i prepoznaju po stilu dizajna, ne teksturama copy-paste
Animacije su ponekad krute u dijalozima, ali ne deluju loše. Najprijatnije je kada igraš i vidiš glatke pokrete tokom borbe—udarci sa mačem, skokovi, dashing prelazak u loptu svetlosti—i sve to izgleda fluidno, taktnično, baš kako treba za metroidvania. Da, kamera ume malo da zadrhti u uskim prostorima, ali to je više lišće na stazi, a ne oblak koji kvari pogled
Što se tiče tehnikalija, igra uspeva da balansira vizuelno raskoš i performanse bez previše kompromise. Na PlayStation 5 konzoli, Somber Echoes radi vrlo stabilno i izgleda prosto fantastično. Da, upotreba real-time osvetljenja i 3D efekata ponekad izaziva pop-in tekstura i blagi frame pacing, ali ništa što uništava „uvek-roger“ osećaj istraživanja I najbitnije, boje i svetlosni kontrasti se igraju sa tvojom percepcijom: koridor u mraku, prekinut samo pukotinom narandžaste vatre, dovešće te do oaze braon-zelene svetlosti. To nije slučajna estetika, nego pažljivo osmišljena arhitektura svetla koja ti govori: ovde je opasno, ali ima nade. Svaki rayon svetlosti ima svoju svrhu, i svaka tama šapuće da staneš i vidiš bolje.
Somber Echoes (PlayStation 5)
Somber Echoes je igra koja me je prijatno iznenadila. Znam da je na PC-u dočekana na krv i nož zbog tehničkih problema, ali za proteklih skoro pa godinu dana, tim je imao dosta vremena da ispegla sve i lansira igru koja je poprilično kompetentna, kako.u gameplay smislu tako i po prezentaciji. Moram da priznam da sam uživao igrajući je, a verujem da će i svako ko voli 2(.5)D metroidvanie.
