Oduvek su mi se sviđale igre koje se oslanjaju na iluziju i perspektivu. One koje vas teraju da sumnjate u sopstvene oči, da preispitujete prostor i logiku, često su mi delovale kao trik naslovi, jako zanimljive ali nikada nisam znao koliko će taj novelty trajati. Ipak, VR je medij koji takvim igrama daje potpuno novu težinu. Kada više ne gledate nemoguće hodnike na ekranu, već stojite u njima, sve se menja. Upravo zato me je Hotel Infinity od samog starta privukao. Ne zato što obećava spektakl, već zato što nagoveštava nešto suptilnije, igru koja vas polako uvlači u sopstvenu logiku, bez žurbe i bez objašnjavanja.
Hotel Infinity vas smešta u neobičan hotel koji ne funkcioniše po pravilima stvarnog sveta. Hodnici se produžavaju, sobe se menjaju kada okrenete leđa, vrata vode tamo gde ne bi smela. Ne postoji klasična priča ispričana rečima, već je sve prepušteno vama da složite kroz prostor, arhitekturu i ono što vidite, ili mislite da vidite. Vi ste gost, ali istovremeno i istraživač, neko ko mora da prihvati činjenicu da ovde ništa nije stabilno.
U suštini, Hotel Infinity je igra o posmatranju i razumevanju prostora. Ne postoje klasični zadaci, liste ciljeva ili jasno definisani problemi koje rešavate. Umesto toga, igra vas stavlja u niz hotelskih prostora koji se ponašaju nelogično, ali dosledno, jednom kada shvatite njihova pravila. Vaš glavni „alat“ ste vi sami: vaša pozicija u prostoru, smer u kojem gledate i odluke kada da se okrenete, udaljite ili vratite nazad. Slagalice se zasnivaju na promeni perspektive. Hodnici se produžavaju kada se okrenete, sobe nestaju ili se transformišu kada izađete iz njih, a vrata često vode na mesta koja fizički ne bi mogla da postoje. Nekada je potrebno da namerno ignorišete očigledan put, da se udaljite od rešenja kako bi se prostor reorganizovao. U drugim situacijama, moraćete da zapamtite raspored soba koji postoji samo nekoliko sekundi, pre nego što se sve promeni. Igra vas stalno uči da prostor nije statičan i da ne smete da mu verujete na prvu.
Interakcija sa objektima je svedena, ali promišljena. Nećete stalno uzimati predmete u ruke, ali svaki prekidač, dugme ili mehanizam koji postoji ima jasnu svrhu. Često je potrebno aktivirati određeni element u jednoj prostoriji kako bi se promenilo stanje druge, potpuno nepovezane sobe. Taj osećaj povezivanja udaljenih delova hotela daje igri dodatnu dubinu i tera vas da razmišljate o prostoru kao o jedinstvenom organizmu. Napredovanje se ne meri po broju rešenih zagonetki, već po razumevanju logike hotela. U jednom trenutku shvatićete da više ne reagujete instinktivno, već svesno manipulišete prostorom – znate da će se hodnik produžiti ako se okrenete, ili da će se soba „resetovati“ ako napustite nivo u pravom trenutku. Taj trenutak, kada igra prestane da vas zbunjuje i počne da vam se „otvara“, predstavlja najveće zadovoljstvo koje Hotel Infinity može da ponudi.
VR je u ovom procesu ključan. Mnoga rešenja ne bi funkcionisala na ravnom ekranu, jer zahtevaju fizičko okretanje, naginjanje i kretanje kroz prostor. Igra vas često nagrađuje upravo onda kada odlučite da se zaustavite i posmatrate, umesto da nastavite dalje. U Hotel Infinity-ju, gameplay nije brz niti adrenalinski, on je spor, promišljen i gotovo meditativan. I upravo zbog toga, svaka rešena slagalica deluje kao lično otkriće, a ne kao još jedan pređen nivo. Ono što ovu igru izdvaja jeste tempo. Nema pritiska, nema tajmera, nema kazne za „pogrešan“ potez. Igra vas pušta da lutate, da grešite i da se vraćate. Taj osećaj izgubljenosti nije frustrirajući, naprotiv, on je deo identiteta igre. U jednom trenutku ste sigurni da razumete pravila, a već u sledećem shvatate da ste pogrešili. I upravo tada Hotel Infinity funkcioniše najbolje – kada vas natera da zastanete i posmatrate prostor kao slagalicu samu po sebi.
Vizuelno, igra je minimalistička, ali izuzetno efektna. Hotel je sterilnog izgleda, gotovo hladan, sa čistim linijama i kontrolisanom paletom boja. Nema suvišnih detalja, ali svaki element koji postoji ima svrhu. U VR-u, taj minimalizam dodatno pojačava osećaj nelagode i izolacije. Prostor deluje stvarno, ali ne i poznato. Kao mesto koje postoji samo dok ste vi u njemu. Zvuk je sveden, ali precizno korišćen. Tišina ovde ima težinu. Povremeni ambijentalni tonovi, odjeci koraka i suptilni zvučni signali služe kao jedini nagoveštaji da se nešto promenilo. Nema muzike koja vam govori kako da se osećate, igra vam ostavlja prostor da sami izgradite sopstvenu interpretaciju.
Tehnički gledano, Hotel Infinity radi veoma stabilno. Prelazi između prostora su glatki, bez vidljivih učitavanja koja bi remetila imerziju. Kontrole su jednostavne i intuitivne, a kretanje je prilagođeno i onima koji su osetljiviji na VR nelagodnost. Igra ne zahteva veliku prostoriju, ali nagrađuje one koji imaju malo više mesta za kretanje, jer fizičko istraživanje dodatno produbljuje iskustvo. Hotel Infinity nije igra za svakoga. Ako tražite jasne ciljeve, konstantne nagrade i eksplicitnu naraciju, ovde ih nećete naći. Ali ako ste spremni da se prepustite prostoru, da prihvatite zbunjenost kao deo putovanja i da dozvolite VR-u da vas prevari, ovo je iskustvo koje se pamti.
Hotel Infinity (Meta Quest 3)
Kako vreme prolazi, postaje jasno da Hotel Infinity nije slagalica koju rešavate, već mesto koje doživljavate. Nije važno koliko brzo ćete ga „završiti“, već kako ćete se u njemu osećati dok lutate njegovim nemogućim hodnicima. To je igra koja vas ne izaziva bukom i spektaklom, već tišinom, sumnjom i osećajem da prostor oko vas ima sopstvenu svest. I upravo u toj tišini, Hotel Infinity pronalazi svoju snagu.
