Omnibus stil filmova se ustalio kao popularan u našoj kinematografiji, i uvek se tu desi da se iz istih iznedre novi talenti i da priče u kraćoj formi budu zanimljivije izvedene ideje nego li u celovečernjim filmovima.
Luka Bursać (režiser, scenarista) je odlučio da koncipira svoj novi dugometražni film Videoteka u tom stilu. Inicijalno je projekat trebao da ima još gostujućih režisera i koji bi na taj način dali svoje lične pečate na sve priče, ali to se izjalovilo i kompletan film je spao na njegova pleća. Napomenuo bih da sam gledao directors cut verziju koja traje dva sata. Obična verzija traje svega 92 minuta.
Posle neuspele pljačke pošte i bega od policije, lopov (Đorđe Kadijević, ne mešati sa našim kultnim režiserom, ovo je omladinac!) biva zarobljen u napuštenom video klubu, i da bi izgurao noć, krati vreme gledajući tri žanrovski šarenolika filma.
Hajde da krenem sa onim što se ističe i donekle valja u ovom omnibusu, a to je tehnika, i naravno stil.
Bursać je sa svojim kinematografom Lazarom Bogdanovićem (pogledajte spot Glaciers od benda Hashima, malo remek delo što se tiče fotografije, a i režije) napravio četiri priče, i svaka je imala drugačiji pristup pri snimanju i tehnikama koje su koristli da bi prikazali razdoblja u kojima se dešavaju.
Glavna priča koristi novobeogradske blokove u već jednom ustaljenom prikazu, dok je natopljen crveno plavim neonom i betonskim životom koji izbija na nos, i da sve više liči i priliči parodiji. Dosta se koristi slow motion tehnika kao u reklamama-spotovima i vide se direktni uticaji popularnog sadržaja iz novije dekade. Tu je donekle sve sigurno, pa najmanje izaziva iznenađenja. Kada uđemo u video klub osetni su i giallo uticaji, zbog ponovno prekomernog korišćenja boja i raznih neobičnih kadrova.
Postoje tri filma, i svaki je žanrovski. Parafraziraću nazive jer su brzo preleteli:
Balan – Pratimo putnika (Bogdan Farcas) koji gubi sve u ledenim pustahijama, ali biva spašen od strane starca (Miodrag Trifunov) i njegove slepe kćeri. (Anđelka Petrović)
Ovo je direktan omaž raznim sword and sorcery filmovima i Heavy Metal časopisu. To je bio i segment sa najmanjim budžetom, ali je ovde iskorišćeno sve u njihovoj moći kroz kadrove i montažu da to prikriju. Tematski mi je i najčudniji film od svih ponuđenih i bilo mi je teško da ga povežem sa glavnim narativom, jer preostali filmovi se nadovezuju na glavnu priču.
Dubai – Sale (Relja Popović) je mladi Beograđanin koji mašta o uspehu, novcu i raznim devojkama. Iako već ima dobar život, ima devojku (Miona Marković), bavi se sportom i radi u šavarma lokalu brze hrane, apetit za nečim većim dovešće ga u dodir sa kontroverznim biznismenom Petrom Rackovićem (David Tasić) i dobiće ono što je želeo, ili možda i ne?
Opet se vraćamo na tu klasičnu beton priču sa očekivanim paranormalnim obrtom, koja više ima ono staro naravoučenije, pazi šta poželiš možda ti se i ostvari. Zanimljivo mi je kako Bursać sve te muskulaturne tipove koji su mu igrali u filmovima, zahvata kroz čist homoerotski pogled, iako su žene uvek prisutne i razgolićene. Što se tiče glume, Relja Popović je solidan, dobro je izneo Saleta i vidi se da je sproveden da ne odašilje svoj lični vajb koji je izgradio u muzičkoj karijeri. Ali ponovo mnogo zahtevniju ulogu je imao njegov stariji kolega David Tasić. Veliki plus što su korišćene razne trenutne popularne pesme, i korišćenje čoška preko puta KC grada i par bogatih lokacija. Sve to daje autentični beogradski šmek.
Proročanstva Kuprešovih – U Majdanpeku se dešavaju grozna ubistva i ubica je na slobodi. Manuel (Igor Benčina) je pandur koji deluje kao da je izmešten iz svoje stvarnosti. Ima težak slučaj, nije dugo bio intiman sa ženom koja je trudna, a povremeno gleda požudno komšijnu maloletnu kćerku. (Tamara Isailović)
Napomenuo bih da se u manjoj ulozi pojavljuje i Vladimir Gvojić, koji je učestali saradnik Luke Bursaća. Do sada se pojavio u sva tri dugometražna izdanja (Tmina, Afterparty) i u svima krade scene. On ima zaista neverovatnu kameleonsku energiju da iznese razne likove sa margine. I voleo bih da jednom dobije i glavnu ulogu, i njegov dalji rad trebate da ispratite.
Ovaj segment je ujedno i najbolji, i kao da je vrištao da se pretvori u celovečernji film jer bi od preostale dve ponuđene filmske priče, možda i najviše zaintrigirao gladnu publiku za dobrim trilerima, i antiherojima.
Odlično je da je i Majdanpek dobio svoj prikaz na filmu, i da su uhvatili osećaj malog mesta i lokalnih ljudi. Na to sve pridodaje poprilično tenzična i teskobna atmosfera, i ujedno neprijatni osećaj glavnog lika koji se vidno lomi da u njemu preovlada sabran čovek ili možda pak zver?
Benčina se transformisao u svojeg lika. Tvrda faca, ali svakog momenta možda eksplodira od besa, a opet sa druge razbije se i potekne mu hiljade suza niz obraze. I generalno on ima odličnu glavu i jaku bradu, i trebalo bi više glavnih uloga da mu podare, ali ste ga sigurno zapazili u Volji Sinovljevoj.
Imamo Zorana Cvijanovića koji glumi Dušana Kupreša, Manuelovog komšiju, koji iako ima malo vremena u ovom segmentu, nije ostavio dobar utisak, previše je to Cvijanović, a ne lik kojeg treba da igra. Postoji jedna scena u kojoj on i Alisa Lacko, glume jednu od teskobnijih u filmu, i ona uspeva da iznese tu emociju, da bude uverljiva i da počisti patos sa Cvijanovićem.
Tamara Isailović koja glumi Kupreševu maloletnu kćerku je ovde imala izazovnu ulogu, igrati arhetip Lolite, i to posle preneti na jednu od erotski nabujalih scena koja je mogla da bude jako neukusna, ali su kroz montažu rešili neprijatni element.
Kada se završio film, osećao sam se kao da je ovo sve bilo samo nabacano. Sve prikazane priče i teme kojima se bave su opšta mesta: ne čini zlo drugima, ne poželi ono što drugi poseduju i ne prepuštaj se požudi su toliko pojednostavljeni, kao da nije verovao publici da može sama da donese zaključke. Ujedno svi filmovi da su dramski razrađeniji, mogli su komotno da budu i celovečernji filmovi, pogotovo poslednja priča.
Još jedan aspekt koji dosta doprinosi da film ima bolju atmosferu, jeste sama muzika koju je napravio za potrebne filma, eksperimentalni muzičar Hermann Kopp. On se ovde poigrava sa elektronikom i raznim instrumentima koji doprinose da se napravi teskobna atmosfera.
Ono što bih voleo da vidim više u budućnosti je scenaristička zrelost kod Luke, ili još bolje da nađe kompetentnijeg scenaristu koji bi mogao da se ustali sa njegovim stilom i estetikom, ovako ostaje samo stil bez supstance.
Film je do skora bio dostupan putem oficijelnog sajta Videoteke koji trenutno nije u funkciji, ali ako ste kolekcionar i volite da imate artefakte iz prošlih vremena, u video klubu Žabac, u ulici Bulevar Kralja Aleksandra 443. Imate prilliku da nabavite i primerke filma na VHS kaseti.
A dalji rad Luke Bursaća možete ispratiti i putem oficijelnog sajta njegove producentske kuće: Mashina&Zec
