Još od prve Aphelion najave, jedva sam čekao da zaigram igru. I to jesam uradio pre par meseci kada smo uradili naš preview, i bio oduševljen. Kako zbog savršenog okruženja, tako i dobre misterije koja i vas uvek gura napred, inspiriše da nastavite i ne odustajete. I ko može uraditi dobru priču i misteriju ako ne DON’T NOD studio. Upravo zbog toga, jedva sam čekao da uronim u punu igru, da nastavim avanture na planeti Persefoni i da vidim šta se sve krije na njoj. Iako ne volim narativne igre, jer su isuviše spore, često linearne, jednostavno sam uživao u Aphelionu. Jeste da je postavka i prezentacija dosta pomogla, jer sam sucker za Sci-Fi priče koje su donekle moguće, da kažem realne. Ali generalno gledano, Aphelion jeste sjajan naslov, sa sjajnom pričom koji se dešava u prelepom okruženju. Pa hajde da vidimo zbog čega je to tako.
Aphelion se dešava 2060. godine. Klimatske promene su načinile da je skoro pa nemoguće više živeti na planeti Zemlji, te su odlučile da istraže naš sunčani sistem i vide gde bi mogla ljudska rasa da nastavi svoje postojanje. Naučnici su pronašli „fantomsku“ planetu, o kojoj se i danas priča, Persefona. Deveta planeta u sunčevom sistemu koja bi mogla da ima dobre uslove za život. I upravo zbog toga, na planeti je poslata prva naučna misija sa ljudskom posadom, sa astronautima Evropske Svemirske Agencije -Ariane Montclair i Thomas Cross. Njihov zadatak je naizgled jednostavan, doći do planete i ustanoviti može li da opstane život na njoj. Ali baš pri kraju njihovog putovanja, dešava se strašna nesreća prilikom prilaska planeti i njihov svemirski brod se bukvalno raspadne. Ariana pada na jedan deo planete, dok Thomas uspeva da dođe do escape poda, ali to znači da se nalazi na drugom delu. Ariana i Thomas možda i nisu tako fizički daleko, ali oni to ne znaju, i tu vaša avantura počinje. Vaš primarni zadatak se nastavlja, a to je da vidite da li Persefona može da ugosti ljude u budućnosti, a drugi prioritet je da pronađete jedno drugoga.
Prva stvar koja je mene veoma zaintrigirala za ovaj naslov je to što se radi o grounded sci-fi priči i dešavanjima, kako je razvojni tim rekao. To znači, da sve šta se dešava u igri, osmišljeno je, dizajnirano i stvoreno u konsultaciji sa Evropskom Svemirskom Agencijom. Dakle, scenario koji bi mogao biti istinit u budućnosti, baziran na čvrstim činjenicama o onome šta trenutno znamo o svemiru i šta bi, po nekim razmišljanjima, bilo moguće za nekih 30tak godina. I morate priznati, sama činjenica da je jedna svemirska agencija učestvoavala u razvoju ove igre je poprilično uzbudljiva, zar ne?
Ali, moram napomenuti nešto. Jesu osnove i originalna ideja poprilično grounded, šta se može desiti sa zemljom u budućnosti, pronalazak devete planete tj Persefone, odlazak čak i na tu planetu. Ali stvari koje se dešavaju na planeti, pa okej, neke su gamey jelte, ali mi je teško da poverujem da se apsolutno sve stvari koje budete videli mogu desiti. Iskreno mislim da je ESA u ovom slučaju učestvovala u pravljenju kostura celokupne priče, svemirskih odela, kako neke stvari funkcionišu u igri, ali da smo zarad priče i razvijanja iste, ipak dobili neke elemente koje malo „lome“ taj prizemni sci-fi pogled na budućnost. Ali hej, ko sam ja da pričam o ovim stvarima, ko zna šta može da se desi, osmisli, vidi, razume do 2060. godine. Nego da nastavimo.
Aphelion je narativna avantura, ili da kažem, malo složeniji walking simulator, gde možete da trčite, slajdujete, ljuljate se vašim grappling hookom i tako te traversal stvari koje su poznate svim ljubiteljima, recimo Uncharted igara. Ali pre svega, Aphelion je avantura u kojoj nema akcije, ni malo, ni najmanje, i to je okej. DON’T NOD se fokusirao na ono u čemu su najbolji, dok su one stvari za koje nisu sigurni kako da urade a da bude privlačno igračima, totalno izbacili iz ovog naslova. I to funkcioniše, od samog početka igre, pa sve do njenog kraja. Jer DON’T NOD je najbolji u kreiranju tih misterija, odnosa likova u igri, emocije, koja, ma koliko čudno zvučalo da postoji u igri sa dva lika, je poprilično ima, i to ćete videti odmah na početku igre.
Jer, Ariane i Thomas nisu obični junaci, da kažem, programirani za njihovu misiju koju mora da urade. Oni imaju svoju komplikovanu prošlost, koja umalo nije ni zakomplikovala celu misiju, pre nego što je ona ušla u završnu fazu. I taj njihov odnos se provlači jako dobro kroz igru. Iako su oni odvojeni jedno od drugoga, a kako bi voleo DON’T NOD da kaže, mnogo bliže nego što igrač može da pretpostavi, ipak ih nešto povezuje, nešto neobjašnjivo, neka sila jelte, kako to obično biva, i to je ujedno i njihov motiv da pronađu jedno drugoga. Ovo je jako lepo odrađeno, i moram da napomenem, neki segmenti u igri su me jako jako podsetili na Interstellar film. Pored same postavke priče, preko fantastične muzike koja ostavlja snažan utisak već na početku, preko nekih stvari koje se dešavaju na planeti koje možemo povezati sa nekim delovima Interstellar filma, pogotovo taj momenat kada likovi osećaju da je neko tu, a nije, ali ipak jeste, ali možda ne baš tu i tada kada oni misle da jeste.
Vi imate kontrolu nad oba glavna junaka u ovoj igri, ali ne istovremeno, već svaki glavni lik ima svoje trenutke, delove igre u kojem se razvija njihova priča. U jednom poglalju igrate samo sa jednim likom, dok je drugo rezervisano za sledećeg. Krećete sa Ariane, u trenucima kada se budi u brodu koji se raspada. I ona mora da nađe načina da preživi, da pobegne iz svemirskog broda dok se potpuno ne raspadne i ponese je sa sobom u smrt. I tada vas igra upoznaje sa osnovnim mehanikama i forama kako ćete napredovati kroz planetu Persefonu.
Ariane je agilna, brza, snalažljiva, tako da će se oslanjati na to u toku igranja sa njom. Ariane će se penjati, u stilu Nathan Drake-a na sve šta može, svuda gde mora kako bi došla do svog cilja, trčati kako bi pobegla od opasnosti i urušavanja površine ove krhe planete na kojoj se nalazite. Ima grappling hook koji će joj pomoći da se popne na mesta na kojima ste mislili da ne možete da dođete, kao i skener koji će joj pomoći da se orjentiše na ovoj planeti. A kasnije ćete upotrebiti i EM (electromagnetic) skener koji će služiti za registrovanje magnetnih talasa koji će vas odvesti do nekih odgovora, ali postaviti i više pitanja. Pored toga, tu je mehanika manipulacije objektima sa ovim skenerom, kada nađete tačnu frekvenciju, Ariane može ukloniti neke prepreke, sakupiti arheološke nalaze i na taj način razvijati priču.
Penjanje u Aphelion je odrađeno malo drugačije nego u drugim igrama. Nije dovoljno samo da skočite na neku platformu ili ivicu kako bi se uhvatili, već morate da kliknete X (Xbox) kako bi se ona uhvatila za tu liticu. Mala stvar, ali unosi tu dinamiku u naslovu, čisto da ne bude, držiš gore, levo, desno i ona jednostavno radi sve.
Ariane će pokušati sve odgovore koje su joj potrebi, koje ona želi da pronađe, pronalaziti u okolini u kojoj se nalazi. U tim trenucima, vaša okolina će pričati priču i naravno poprilično često ćete čuti i Arianine misli. Što mi je bilo okej, jer je ona n ovoj planeti naizgled sama, i ti monolozi su nešto šta ljude u takvim okruženjima čini svesnim situacije u kojoj se nalaze, mali trik koji im ne dopušta baš instant polude. Mada, sa svim šta će videti i šta će se susresti, teško je ostati normalan, mada verujem da upravo zbog tih mogućih situacija, svi astronauti prolaze tako rigorozne treninge i psihičke evaluacije.
Rekao sam da ovde nemate akcije, nemate oružja niti nešto čime možete da se branite, ali to ne znači da nećete imati nešto šta će vam konstantno pretiti. Tu je Nemesis, stvorenje čije je Persefona dom i koje, verujem, nije baš najsrećnije što se vi tu nalazite. Nemesis će vas proganjati u određenim delovima igre, trudiće se da vam spreči napredak, da vas jednostavno uništi. I tu dolazimo do još jedne mehanike koja je veoma prisutna u igri, a to je stealth. Jer ako ne možete da pobedite nekoga, onda je bolje da se šunjate i pobegnete od njega kada budete imali prilike.
Stealth je sjajno odrađen u ovoj igri. Nemesis je slepo čudovište, koje reaguje na zvuke i vibracije oko njega. Tako da vi morate da budete tihi kada ste u njegovoj blizini. Zanimjivo je što iako se ono kreće po nekim unapred određenim šablonima, ako vas recimo čuje na jednom mestu i vi mu pobegnete, taj šablon će se izmeniti, gde će on promeniti rutu kretanja i ponašanja na tom delu nivoa. Najbolje od svega je ta atmosfera koju stvara Nemesis, jer kada ste u njegovoj blizini, imaćete smetnje u viziru, Ariane će biti primetno uznemirena, taj osećaj izolacije i bespomoćnosti je poprilično jako naglašen u tim trenucima. I da se razumemo, ta klaustrofobija se polako razvija, od početka igre. Jer nebitno što je planeta toliko velika i što su mape sjajno dizajnirane, da daju taj osećaj veličine i prostranosti, ipak ste tu sami, bespomoćni, bez ikakvih odogvora i određenog plana šta treba da radite. A u trenucima kada ste u blizini Nemesisa, ta klaustrofobija, bespomoćnost, zbunjenost je na još višem nivou .Trenuci kada se taj transfer neprijatnosti odlično prenosi sa Ariane na igrača.
I iako Nemesis uvek vreba, nakon naravno prvog trenutka kada ga upoznate, neće uvek biti u „krupnom planu“ ako bih tako mogao da kažem. Neće biti u svakoj sceni, na svakom delu nivoa, neće vam stalno dosađivati, već se se pojavljivati organski, kada je Ariani to najmanje potrebno, ali i kada je sasvim možda, blizu nekih odgovora. Čak i koliko celo to iskustvo sa Nemesisom izgledalo strašno, Ariane ipak želi da sazna sve šta može o tom biću, da nauči, da iskoristi, da upije, i to je jako kul stvar, jer je ona pre svega naučnica. Kada kažem strašno, stvarno mislim na to, jer u trenucima imate osećaj kao da igrate neku Alien igru, jer muzika, mračna atmosfera u tim trenucima i naravno taj stalni pritisak da neko vreba je odlično odrađeno.
Sa druge strane, imamo Thomasa, astronauta koji je doživeo malu nesreću prilikom prinudnog sletanja, te je povređen u tom procesu. Upravo zbog toga, gameplay sa Thomasom se razlikuje nego sa Arianom. On je spor, stalno mu je potreban kiseonik, i stalno vreba ta opasnost da ne može doživeti sledeći korak zbog njega. Mada, on ima druge stvari koje će mu biti pod moći. Tu je vitlo (winch) sa kojim će spuštati merdevine, razne platforme i stvari, uništavati ograde, sve stvari koje su mu potrebne kako bi se snašao na ovoj planeti. I sada, ovde sam pomenuo neke stvari koje prirodno nema na udaljenoj planeti, a to je zbog toga što ipak ESA misija na Persefoni nije prva misija sa ljudskom posadom. U delu priče koja prati Thomasa na početku, videćemo da je druga agencija već bila ovde pre njih, bez njihovog znanja, i oni su ostavili razne skalamerije i stvari na planeti, koje će Thomas iskoristiti kako bi preživeo. Najviše prekopotreban kiseonik koji će strateški biti dostupan na nivoima, baš u tim trenucima kada se pitate da li ćete preživeti sledeći segment ili ne.
Dok je deo igre sa Arianom napet zbog okruženja u kom se nalazi, Nemesisa koji je stalno prati i proganja, delovi sa Thomasom su mirniji, ali uvode nove opasnosti u toku prelaska. Iako je igra kompletno linearna, nikada ne znate šta vas čeka iza sledećeg ugla. Ima male varijacije u pitanjama, dovoljne da recimo pogrešite u putu i morate da učitate poslednji checkpoint ispočetka. Mada, ni u jedom trenutku vas igra neće prekidati u uživanju, jer je ovo pre svega, narativna avantura.
Ako mene pitate, jako je dobro odrađen balans između Ariane i Thomasa, i cela priča odlično funkcioniše sa dva protagonista. Ma koliko želeli da vide šta se dešava na planeti, i naravno da se snađu kako bi preživeli, njihova primarna želja je da se ponovo nađu, kako bi istraživali sve o planeti zajedno, i to se vidi kroz monolog oba likova. I taj osećaj izolacije i samoće, i želje za drugim bićem pored sebe se odlično prenosi i na igrača. Jednostavno navijate da se oni sretnu sa svakim sledećim chapterom, ali njihove teške avanture neće baš tako lako doći kraju. Mada i to je okej, jer taj osećaj nepoznatog i učenju o istom poprilično lepo funkcioniše u igri. Uvek kada je Thomas ili Ariana oduševljena nečim, moćićete da saznate zbog čega. Kada se dive okolišu i celoj veličini i „prirodi“ ove planete, to ćete raditi i vi, jer je sve sjajno napravljeno u ovoj igri.
Iako sam rekao da je igra 100% linearna, put od jedne tačke ka drugoj, to ne znači da su nivoi jedna ravna linija. Uvek ima nekih varijacija, sporedih putanja i delova gde možete samo da stanete i divite se kako je odlično sve odrađeno. Persefona, iako, za sada fiktivna planeta, je odlično dizajnirana. Taj osećaj da ste vi jedini čovek na delu planete je sjajno odrađen. Osećaj veličine svakog dela planete, i ta nemoć kao i divljenje nečega neistraženog je tu na svakom koraku. I u nekim trenucima mislite da su sve stvari koje vidite tu radi ukrasa, ispadne posle određenog vremena da možete doći do njih, da morate doći, a tu vas čeka novi, prelep pogled ove naizgled ledene planete. A najviše šta vuče igrača je taj osećaj misterije, od početka do kraja, i moram da kažem da je DON’T NOD odradio poprilično dobar posao u osmišljavanju ove avanture i svega šta se dešava u njoj. Ni jedan trenutak vam neće biti dosadan niti neinspirativan, a verujte mi da ćete dosta vremena provoditi i u odličnom Photo Mode-u jer na skoro svakom koraku ćete videti nešto što će vas oduševiti.
I tu dolazimo do performansa. Igru sam igrao na Xbox Series X, i izgleda FENOMENALNO! Ali ima jedna mala mana, makar u ovom review periodu, ili možda nisam dovoljno istražio u opcijama. Svakako, igra radi u 30 frejmova na Xbox Series X konzoli, i iskreno, to nije problem za ovaj tip igre. Za naš preview od pre nekoliko meseci smo isto igrali na Xbox Series X konzoli, i tada je igra radila u 60 frejmova, ali po podešavanjima koje sam uspeo da vidim, video sam da je rezolucija 1920×1080. Dok u punoj verziji, mislim da se DON’T NOD odlučio pre svega za vizualni prikaz nego za fluidnost, tako da mi se čini da igra radi u 4K rezoluciji. I sa razlogom, jer igra izgleda stvarno prelepo, i svaka nepravilnost u pikselima i krzave ivice mislim da bi pokvarile iluziju da se nalazite na nekoj dalekoj, zamrznutoj, ali prelepoj planeit.
Zahvaljujemo se DON’T NOD na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Aphelion (Xbox Series X)
I na kraju, Aphelion je upravo ono šta sam očekivao da bude, možda ne posle prve najave, lai definitivno nakon igranja od pre par meseci. A to je jako dobra, zrela, intrigantna narativna avantura sa prelepom prezentacijom, zanimljivom misterijom i sjajnim likovima, iako ih ima samo dva, okej tri ako računamo i Nemesisa. DON’T NOD je sa razlogom odustao od borbenih stvari u ovom naslovu, jer su se foksuirali na ono šta rade najbolje, a to je pričanje sjajne priče, avanture, i u tom procesu, prenošenje emocije, osećanja izolacije i samoće i naravno, nemoći. Upravo zbog tog, Aphelion je jako jako zanimljiv naslov, u kom ćete apolutno uživati na svakom koraku, jer je jednostavno kreiran za uživanje.
