Formula Legends – Recenzija – Uđite u cipele “Shoemakera” i vozite kao “Hammerton”!

Nekada neko najavi igru koju jedva čekam da zaigram, a da uopšte nije u mom fazonu. Jeste da, volim da gledam F1 kada imam vremena više nego što volim da igram, ali kada sam video Formula Legends, mislio sam, “eh sjajno, jedna opuštena F1 arkadica”. A kada ono, kada sam krenuo da igram, ljudi iz 3DClouds studija su baš uverljivo spakovali sve u “arkadni” luk ali ovo uopšte nije u arkadnom fazonu kao što sam očekivao. Mislim, to je okej, malo izazova nikada ne škodi, ali kada sam video da svaka era, o kojima ćemo ubrzo pričati, nosi svoj stil igranja i ponašanja malenih, slatkih bolida, moram da priznam da sam se oduševio!

Ono što mi se odmah svidelo kod Formula Legends jeste koliko pažnje su posvetili vozačima, iako su svi izmišljeni, makar po imenima. Umesto da idu na suvo kopiranje stvarnih imena, ovde imaš likove koji kao da su izašli iz paralelnog sveta Formule 1, prepoznatljivo poznati, ali ipak dovoljno originalni da ih zavoliš. Ima tu starog lisca koji je vozio u „zlatnoj eri“, mladog talenta koji još uvek ne zna kad treba da pusti gas, pa čak i tipova koji zvuče kao da su došli pravo iz stripova, Shoemaker, Hammerton, Pastry… i svaki ima neku foru. Jedan bolje dvozi po mokrom tarmaku, drugi ima bolji osećaj za kočenje u krivinama, treći, naravno, vozi kao manijak kad mu gume pregreju. I to je ono što Formula Legends radi pametno, ne daje ti samo likove sa statistikom, već male karaktere sa osobinama, kao da svaki nosi priču svoje ere i vremena.

Sve trke su podeljene po erama. Praktično možete izabrati eru koju god želite kada krenete, ali kada jednom uđete, tera vas da ne prekidate da igrate dok ne završite. Te ere su sjajno odrađene. Od onih surovih 60-ih kad su kacige više bile modni dodatak nego zaštita, preko turbo haosa osamdesetih gde su bolidi više ličili na rakete sa točkovima, pa sve do današnjih tehnoloških čudovišta koja dišu elektroniku i vazduh u milisekundama. Svaka era ima svoj ritam, svoj izgled i zvuk. U onim starim bolidima osećaš svaku vibraciju, svako klizanje gume po asfaltu, dok u modernim autima imaš osećaj kao da pilotiraš avion koji se inati gravitaciji. Nema šanse da voziš isto, moraš da menjaš stil, da učiš ponovo, da ponekad i pogrešiš, jer Formula Legends te tera da poštuješ prošlost i savladaš sadašnjost. Mislio sam da neće biti toliko razlika, ali baš sam se iznenadio kada sam video da pravila vožnje su totalno drugačija recimo za eru iz 60ih i eru iz 2010ih. Bolje rečeno, svaka era se “vozi” drugačije, i to je pravi šmek ove igre.

Jedna od stvari koja mi je prijatno iznenadila u Formula Legends jeste način na koji je sistem pit stopova i trošenja guma odrađen. Nije to onaj kompleksan simulacioni pristup gde računate temperaturu asfalta i pritisak u gumama, ali nije ni samo kozmetički dodatak. Gume se zaista troše, i to se oseti. U prvim krugovima držanje je čvrsto, automobil reaguje brzo i precizno, ali kako trka odmiče, primećujete suptilne promene, zadnji kraj postaje nemiran, automobil klizi više nego ranije, a svaki ulazak u krivinu zahteva malo više strpljenja i osećaja. I to nije frustracija, već čista trkačka tenzija. Znate da možete da izgurate još jedan krug, ali negde u glavi čujete ono „ili idi u boks ili ćeš završiti u pesku“. . Možete forsirati agresivniji tempo, izvući maksimum iz mekih guma i rizikovati, ili igrati konzervativno sa tvrdim gumama i računati na konstantnost. AI vozači takođe prave svoje odluke, i nije redak slučaj da vidite kako neko iz konkurencije promaši pravi trenutak i izgubi poziciju pred kraj. I baš te male stvari, te sitne odluke u momentu, čine da svaka trka u Formula Legends deluje nepredvidivo, ali i neverovatno stvarno.

Nema multiplayer moda (bar za sada), ali iskreno, nisam ga ni osetio kao manjak. Single-player kampanja ima sasvim dovoljno sadržaja. Postoji osećaj napretka, osvajanja reputacije, menjanja timova i učenja svakog automobila do perfekcije. Sistem karijere je linearan, ali efektan. Nema previše komplikovanja, pobedi, zaradi poene, otključaj novu eru, novi bolid i novu stazu. To što je sve tako jednostavno i direktno, čini iskustvo još čistijim. Ono što mi se posebno svidelo jeste ritam igre. Trke nisu duge do iznemoglosti, ali su dovoljno dinamične da ne pomislite kako je sve kratko i na brzaka. Igra vas ne kažnjava nepotrebno, ali ni ne pušta da se opustite. Svaka greška ima težinu, svaka dobra odluka donosi nagradu. Kad se sve sabere, Formula Legends stvara ritam koji vas vuče napred, uvek još jedan krug, još jedan pokušaj da izvučete poslednji delić performansi iz svog bolida.

Grafika u Formula Legends je tačno ono što bi trebalo da bude — retro, ali sa šmekom. Nema pokušaja da se glumi realizam, već sve deluje kao da ste upali u animirani omaž starim trkama iz 70-ih i 80-ih. Automobili su šareni, linije oštre, a staze šarene, slatke i divno odrađene. Sve je stilizovano taman toliko da izgleda kao da gledate trku kroz filter starih filmova, ukoliko naravno igrate iz neke stare ere, a opet dovoljno čisto da ne deluje kao karikatura. Nije to ona dosadna lepota modernih simulacija, već vizuelni diverzitet koji ima dušu, gde su boje previše jake, a svetlo udara pravo u oči, ali to je i poenta. Formula Legends ne pokušava da izgleda stvarno, nego da vas podseti zašto ste uopšte zavoleli trke.