Igrala sam razne igre i bila sam razni likovi – od Nosilaca Prokletstva, federalnog agenta, zatočenika bez prošlosti dok mi Uriel Septim ne kaže da mu se motam po snovima, srednjoškolke koja ima moći da vrati vreme, muža koji kroz gustu maglu traži svoju ženu, međutim nikada nisam imala priliku da budem Svest…ili Podsvest. A upravo u tu ulogu me Necrophosis: Full Consciousness stavlja, što je već dovoljno da mnogima zagolica maštu.
Ova igra inspirisana je delima Zdzisława Beksińskog, poljskog slikara, vajara i fotografa. Njegova dela poznata su po uznemiravajućem, nadrealnom post-apokaliptičnom okruženju. Zanimljivo je to što je izbegavao da analizira svoja dela i ljudima objašnjava značenje istih. Još jedna zanimljivost je to što mu je kao inspiracija za njegova dela poslužila, između ostalog, i njegova podsvest kao i snovi, često je opisivao svoje radove kao ,,fotografiju svojih snova”. Ono što se najviše provlači kroz njegova kasnija dela jesu teme poput smrti, razaranja, ali i osećaja koliko život može delovati pusto i krhko. Osim Beksińskog, baš kao i u igri The Shore (koja nam dolazi od istog tima – Dragonis Games), inpsiracija za ovu igru su ponovo i bića iz Lavkraftovih mitova.
Necrophosis je first-person horor avantura koja se dešava bilion godina nakon kraja univerzuma, međutim, postoji caka, a ona leži na samom početku igre.
Obično kada započnemo neku igru imamo opciju New Game, međutim, umesto toga, Necrophosis nam nudi New Cycle, suptilno nam stavljajući do znanja da ovo nije prvi, a verovatno ni poslednji put da ćemo se naći u ovakvoj situaciji.
Na samom startu čućete nepoznati glas, a zatim ćete videti i nepoznato biće koje vam u lobanju stavlja nešto što neodoljivo podseća na ,,kamen mudrosti”. U psihologiji Karla Junga, kamen mudrosti predstavlja krajnji cilj psihičkog razvoja, gde se nesvesno i svesno mire, postaju jedna jedinstvena celina.
Ovo filozofiranje s moje strane jeste s razlogom da vam, na neki način, prikažem koliko je pažnje posvećeno detaljima u ovoj igri i koliko se oslanja na simbole, na metaforu.
Ovde ste izvan vremena i ovo je mesto gde i bogovi pate. Međutim, iako je ovo horor igra, niko vas ne juri, nema potrebe da se branite, vaš cilj jeste jedna tiha, ,,duhovna” šetnja među ostacima vremena kako biste obnovili postojanje. Smrt u ovoj igri nije klasična smrt, već smrt jedne budućnosti, smrt nade za novim univerzumom.
Na samom startu dočekuje vas još jedno biće koje vam recituje sonet pod nazivom ,,Ozimandijas” koji govori o padu velikih vladara i o tome kako smo svi podložni prolaznosti vremena, a zatim oko sebe možete videti ogromne statue, smrt i trulež u potpunoj tišini koju će s vremena na vreme prekinuti stenjanje bića koje besciljno luta. I tu otprilike kreće vaša priča.
Kada dođete do kraja igre videćete chapter select, ali i DLC koji dolazi uz Full Consciousness verziju. DLC je izuzetno kratak i, dok ste u main igri Svest, ovde igrate kao Podsvest gde se suočavate sa onim što je svest iza sebe zaboravila. Ovde vas čeka nešto po imenu Dreamer i njegovo oko koje vas posmatra i žudi za značenjem, a do kojeg ne možete doći ukoliko prvo ne prikupite predmete potrebne da izvedete ritual.
Budući da se igra najviše oslanja na svoj narativ, gameplay je jednostavan. Istražujete ovaj razoreni, ali u isto vreme, na neki način, prelepi, utešni svet, pronalazite predmete koji su vam potrebni kako biste rešili poneku zagonetku koji su obično naglašeni plavkastom bojom, ponekad svoju svest prebacujete u određeno biće ne biste li, uspomoć istog, prošli na drugo mesto ili dobili nešto, a ponekad pronalazite i lobanje koje na jezicima imaju ispisan lore o ovom mestu ili bićima koja se tu nalaze.
Zagonetke su vrlo jednostavne, oslanjaju se na to da treba da pronađete neki deo i stavite ga na svoje mesto, a taj isti deo će često biti u blizini jer mapa je mala, igra kratko traje. Provela sam malo duže vreme tokom samo jedne zagonetke jer nisam uspela odmah da vidim predmet koji mi fali, budući da je mesto bilo vrlo mračno, tako da u ovoj igri zaista bez ikakve brige možete uživati u njenoj jedinstvenoj priči i fenomenalnoj atmosferi.
Često vidim da je ljudi upoređuju sa igrom Scorn i osim što možda, na prvi pogled, deluju slično, nisu.
Zvučni efekti u igri su sjajni, od zvuka vaših koraka po pesku, ljigavog grabljenja mozga ili očiju, teškog disanja slomljenih bića do iznenadnog pomeranja istih onih ogromnih statua s vremena na vreme. Voice acting je takođe odličan, likovi koje srećete u igri zvuče baš onako kako izgledaju, nekada imaju spor, ritualistički ton, a nekada miran, gotovo utešan. Dijalozi često deluju kao poetske ili filozofske poruke, izgovorene često iscrpljenim glasovima punim nelagode.
Vizuelno, igra je apsolutna umetnost. Svaki kadar izgleda kao mračna umetnička instalacija, od monumentalnih kamenih lica, do klaustrofobičnih hodnika prekrivenim organskim tkivom, pa i samog bezdana punog zvezda. Igra definitivno postiže i umetnički spektakl, ali i konstantni osećaj jeze koji vas prati u stopu.
Dark Souls 3 je jedna od mojih omiljenih igara. Najdraži kraj mi je onaj gde dopuštate jednom ciklusu da se konačno ugasi i da tama proguta sve oko vas. Međutim, koliko god to delovalo strašno, vaš Firekeeper vam govori da i u toj tami vidi kako u budućnosti male iskre plešu, što nagoveštava da će vatra jednom ponovo goreti i svet neće zauvek živeti u tami.
Zahvaljujemo se Dragonis Games na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
Necrophosis: Full Consciousness (PlayStation 5)
Necrophosis pruža jedinstveno i upečatljivo iskustvo koje, uprkos morbidnom i nepoznatom svetu koji prikazuje, u sebi takođe nosi i tračak nade, utehe i smisla. Nisu sve igre stvorene samo da nas zabave, neke postoje da bi nas naterale da zastanemo, zapitamo se, razmišljamo i suočimo sa emocijama poput tuge, bola, gađenja ili straha. Baš kao što sama igra poručuje, ponekad je potrebno pronaći bol da bismo istinski cenili lepe trenutke, duh dovoljno snažan i strastven da stvori nešto postojano, ali i uništenje koje svakoj kreaciji na kraju daje smisao i završetak.
Umetnost ne mora nužno biti lepa da bi bila vredna. Dovoljno je da u nama probudi emociju, da ostavi trag i natera nas da nešto osetimo, a upravo u tome Necrophosis briljira.
