Kada bi vam neko postavio pitanje:
,,Koja je igra koju ste igrali u detinjstvu, a koju i dan danas pamtite jer je, na neki način oblikovala osobu koja ste sada?” – šta bi bio vaš odgovor?
Postoji čitav, srećom i dalje upamćen, serijal igara pod nazivom Legacy of Kain. Bila sam prilično mala kada sam prvi put, sasvim slučajno, došla u kontakt sa igrom iz tog serijala koja se zove Blood Omen 2. Uvodna špica mi je zauvek ostala u sećanju jer je, pre svega, bila jeziva za nekoga mojih godina. Ali držala mi je pažnju iako je tata često morao da uskače i pomogne oko nekih delova. Zatim, nekoliko godina kasnije ponovo slučajno nailazim na igru Soul Reaver 2 (iako je izašla pre Blood Omen 2).
Sami likovi i atmosfera su probudili radoznalost u meni jer u tim godinama priču i nisam baš mogla najbolje da razumem. Međutim, imam tradiciju da određene igre odigram ponovo barem jednom godišnje, a tu spadaju Blood Omen 2 i Soul Reaver 2, no, u jednom trenutku je bilo vreme da se upoznam i sa ostalim igrama iz ovog serijala, a i sa njihovom pričom.
Legacy of Kain igre se bave konceptom sudbine, egzistencijalne krize, konceptom vremena. U zemlji po imenu Nosgoth postoji Točak Sudbine koji u suštini predstavlja put koji biće prati od samog rođenja do smrti, što bi značilo da u Nosgothu, niko ne poseduje slobodnu volju. Točak Sudbine je ciklus stvoren od strane bića po imenu Elder God, svaki život počinje, završava se i počinje ispočetka na isti način. U ovim igrama pratimo likove po imenu Kain i Raziel. Kain je nekada bio plemić, ali je brutalno ubijen i ponovo oživljen, te postaje vampir koji na kraju vlada tim istim Nosgothom.
Raziel je takođe nekada bio ljudsko biće, međutim zajedno sa nekolicinom svojih prijatelja ubijen je u borbi, nakon čega ga Kain vraća ponovo u život, takođe kao vampira. Ono što se dešava jeste da Raziel u jednom trenutku dobija krila što Kaina čini ljubomornim, te mu otkida ta ista krila i baca u bezdan gde Raziel postaje Wraith (nešto poput aveti), međutim…priča je mnogo dublja i ,,ljubomora” je samo maska za ono što tek sledi. Kain u prvoj igri ima dva izbora, međutim oba izbora samo produbljuju njegovu patnju, ali ovde dolazi nešto što je većina sigurno već jednom čula, a to je tema o ,,novčiću”. Zamislite da dovoljno puta bacite novčić, obično će pasti na jednu ili na drugu stranu. Ali, šta ako jednog dana novčić jednostavno padne na svoju…ivicu? U ovom citatu leži nada, a u toj nadi leži genijalnost ovih igara.
Ovaj poduži uvod bio je s razlogom da vam predstavim igru pod nazivom Deadhaus Sonata koja nam dolazi od kreatora Legacy of Kaina što je bilo i više nego dovoljno da privuče moju pažnju.
Deadhaus Sonata je third person action rpg igra koju takođe možete igrati sa svojim prijateljima budući da nudi co-op opciju do šest igrača.
Ova igra smeštena je u svet pod nazivom Nogosaua koji krasi gotička arhitektura i lavkraftovska atmosfera. Već smo pričali o biću pod nazivom Elder God, a ovde dolazi do rata između dva takva boga čime se mrtvi vraćaju u život i moraju da otkriju šta je njihova svrha. U Nogosaui postoje mnoge kuće i većina priče u ovoj igri biće o rivalstvu tih istih kuća, a budući da je igra pripovedački nastrojena, očekujte sjajnu priču i još bolju avanturu u ovoj mračnoj fantaziji.
Pre svega, igru možete igrati i solo i sa još jednim ili još nekoliko igrača. Tokom testiranja igre za potrebe ove recenzije, mogla sam da biram samo jednu klasu što je bio vampir, međutim imaćete izbor da birate između klasa poput Revenant, Lich, Ghoul, Wraith, Wight, Banshee. Svako od njih će imati svoj skill tree kao i opciju da bira način na koji će igrati putem izabranih atributa, recimo klase koje se oslanjaju na physical damage će biti izvrsni u borbi prsa u prsa, klase koje se oslanjaju na magične bildove će biti odlični kod bacanja čini, dok će neke klase biti fokusirane na upotrebu artefakata, što su predmeti koji su uz pomoć natprirodnih bića stekli svoju moć. Moj izbor će definitivno biti Wraith.
Na samom početku imate tutorijal gde vas igra uvodi u svoj combat koji možete odmah testirati na neprijateljima. Combat je jednostavan, vampir ima svoj mač i par napada, bilo bi sjajno kada bi se ubacio i parry sistem jer verujem da bi combatu, između ostalog, dodao još jedan vid zadovoljstva. Zatim se upoznajete sa svojim sposobnostima koje dolaze kroz tarot karte. Kao i u stvarnom tarotu, imate Major i Minor Arcane. Major Arcana je vaša sposobnost, Minor Arcana tu sposobnost još više poboljšava i čini jačom i korisnijom. Voda je za vampire smrtonosna, tako da na samom startu imate Blur sposobnost koja vam pomaže da lebdite u vazduhu i izbegnete vodu kako biste došli do određenog mesta. Ista ta sposobnost vam kasnije može pomoći da brže dođete do neprijatelja i momentalno ga probodete.
Što više igrate, to više sposobnosti dobijate i više Minor Arcana koje će vam dobro doći kao upgrade. Neke od sposobnosti za vampira su sposobnost da se hrani krvlju neprijatelja i time napuni sopstveni health bar, međutim tokom ove animacije neprijatelji vam i dalje mogu naneti štetu što i nije baš najbolje. Zatim imate Exsanguinate, sposobnost da istu tu krv pijete sa određene daljine, što je pogotovo korisno kada se oko vas nalazi više neprijatelja jer bukvalno deluje na sve njih.
Nekada možete za sobom povesti hordu neprijatelja, popeti se na neko mesto i iskoristiti ovu sposobnost što je izuzetno smešno, ali vrlo, vrlo korisno. Whirling Death, što je takođe korisno oko više neprijatelja budući da vam daje mogućnost da se vrtite i izudarate mačem sve oko sebe, a na kraju, kao šlag na torti, možete pritisnuti dugme kada neprijatelju požuti health kako biste ih u potpunosti ubili. Bilo bi zanimljivo videti više animacija kada je ova mogućnost u pitanju. Poslednja sposobnost koju sam dobila tokom igranja bila je Danse Macabre, što moj light napad zamenjuje jačim i bržim napadom. U jednom loadoutu možete imati pet Arcana, a loadoutove možete kreirati u HUB-u.
Combat može biti izuzetno zanimljiv (iako bi neki, već pomenuti dodaci mogli učiniti combat još zanimljivijim) sa svim sposobnostima koje možete koristiti, iako imaju svoj cooldown. Recimo, borićete se sa nekoliko neprijatelja, kad god bi se dovoljno njih skupilo oko mene, koristila bih Whirling Death, hranila se krvlju, a ukoliko zagusti, tu je bio Blur ili Exsanguinate koji vam čak dozvoljava da lebdite u vazduhu dok se hranite krvlju što je sjajno dokle god vas neko ne gađa strelama. Ukratko, combat vam dozvoljava da se osetite moćno.
Misije su prilično jasne, u prvoj igra je tražila od mene da pronađem tri neprijatelja koja treba da ubijem kako bih dobila nagradu i nastavila dalje. Kasnije je trebalo u katakombama da ugasim četiri vatre kako bi neprijatelji izgubili svoj vatreni buff koji mi je nanosio još veću štetu i kako bih došla do mini bossa. Mini boss nije bio zahtevan. Izgledao je sjajno, nekako strašno, pogotovo kada je počeo da me gađa vatrenim kuglama koje su delovale poput eksplozije te su me naterale da paničim, međutim ispostavilo se da su neprijatelji oko njega ipak bili veći izazov nego on sam. Drugi deo ove misije bio je da pobegnem što dalje od vatre koja me je jurila i ponovo se suočim sa istim mini bossem.
Sledeća misija ponudila mi je, ipak, zanimljivijeg i daleko izazovnijeg bossa, gde isprva nisam bila sigurna šta treba da radim i kako da mu oduzmem health. Pre njega imaćete nekoliko mini zadataka kako biste se konačno sreli oči u oči sa njim, što mislim da je sjajan uvod u boss fight, ali ipak, volela bih da je bilo malo manje neprijatelja oko mene i da je taj okršaj većinski bio između mene i bossa. Delovalo bi epski.
Na mapi je za mene bila otključana Northern provincija. Budući da smo drug i ja igrali igru u isto vreme, nije nam bilo potrebno dugo vremena da u katakombama shvatimo da je svaki nivo drugačije generisan. Dok je on pogasio sve vatre u katakombama, ja sam se malko pomučila jer sam se izgubila i kada je pokušao da mi pokaže gde je sledeća vatra, shvatila sam da nam je mapa totalno drugačija, na moju, tada, žalost jer sam bila totalno izgubljena, međutim, mislim da je ta opcija zaista sjajna jer čini da nivoi ne budu dosadni. U gornjem desnom uglu imate opciju da pritisnete dugme i da vas krv vodi do određenog mesta, međutim nisam je mogla koristiti uvek, a i kada jesam, nije bila ispravna jer me je navela na vatru koju sam već ugasila. Mini mapa bi u tom slučaju bila sjajna ili makar opcija da je dugme za ,,putokaz” uvek prisutno.
Osim nivoa, već smo rekli da imate i svoj HUB koji se zove Corpsehold. Bilo bi vrlo kreativno i imerzivno kada bi svaka klasa imala različiti HUB. No, Corpsehold je prepun stvari. Pre svega, na sredini imate mapu koju ćete koristiti kako biste išli na misije. Ispred vas je knjiga iz koje možete naučiti više o priči i bićima koji se ovde nalaze, a glas koji vam čita zvuči poput entuzijastičnog bibliotekara! Sa leve strane stola nalazi se altar sa tarot kartama. Ovde pravite i upgradeujete svoje loadoutove. Sa desne strane imate stub sa statistikama – koliko killova imate, egzekucija, koliko ste štete naneli, koliko štete su naneli vama, itd. U podrumu se, trenutno, ne nalazi ništa, ali bi moglo biti odlično za borbe ili izazove koji bi služili kao vežba i gde biste isprobavali svoje sposobnosti. Na spratu u jednoj sobi imate svoj dnevnik gde možete videti neke zadatke, u drugoj sobi možete menjati iteme u svom inventoryu (recimo ja za sada imam mač, koplje i sekiru), a na prvom spratu, sa strane koja ne vodi u podrum, imate ogromno ogledalo gde možete platinama kupovati ili voice skinove, oružja, plašt, armor, pa čak i simbole koje ćete nositi na plaštu. Platine se kupuju stvarnim novcem.
Kao što rekoh negde na početku, vizuelni stil igre prati ta mračna gotička atmosfera. Kamene građevine, gargojli i hladni tonovi stvaraju osećaj nelagode što pristaje ovom žanru, a svetlost koja, s vremena na vreme, dolazi od strane baklji, krv koja ostaje nakon što ubijete neprijatelje svemu ovome dodaje snažan kontrast i dodatno naglašava horor elemente. Za sada sam videla jednog lika, tj. svog vampira i njegov dizajn podseća na klasične vampire – bleda koža, crvene oči, dug plašt, deluje jednostavno, ali elegantno. Verujem da će, kako se igra razvija, igrači dobijati još mnogo različitih skinova. Zvuk koji vas prati uz igru zvuči ukleto i atmosferu diže na jedan novi nivo, a uz sve to vas prati hladan, ali prijatan glas naratora koji je tu da vam objasni šta čemu služi, ali i da vam malo više ispriča o nekom mestu ukoliko na istom pronađete stub koji sija svetlo zelenom bojom.
Moglo bi se reći da Deadhaus Sonata ima potencijal da postane nešto mnogo više od obične igre – nešto nalik zajedničkom projektu između igrača i developera. Već sada se oseća koliko ljubavi, pažnje i iskrene želje je utkano u svaki njen deo. Retko kada danas naiđem na projekat koji toliko jasno pokazuje da iza njega stoje ljudi kojima je zaista stalo do zajednice, do gejmera i da od ovoga stvore nešto što neće biti samo prolazno iskustvo.
Deadhaus Sonata cilja na to da postane igra kojoj ćete želeti da se vraćate godinama – ne samo zbog gameplaya ili atmosfere, već zbog osećaja da zajedno sa njom raste i zajednica okupljena oko nje. Upravo u tome vidim njen najveći potencijal. Ovo nije projekat koji deluje kao još jedna igra napravljena da brzo bude zaboravljena, već kao svet koji ima mogućnost da oživi, razvija se i postane nešto posebno za ljude koji ga zavole.
Zahvaljujemo seApocalypse Studios na ustupljenoj igri za potrebe recenzije
