Company of Heroes 3: Final Stand studija Relic Entertainment deo je Roadmap-a (mape puta) za 20. godišnjicu Company of Heroes franšize, koja slavi franšizu ne samo velikim ažuriranjima za Company of Heroes 3, već i Definitive izdanjem prve igre Company of Heroes i naslovom Company of Heroes 3: Final Stand.
Company of Heroes 3: Last Stand odbacuje veći deo tradicionalne strukture ovog serijala kako bi se fokusirao na jednu jednostavnu stvar. Koliko dugo možete da sačuvate vaš štab netaknutim od nadmoćnih neprijateljskih snaga? Napuštajući obimne kampanje iz Drugog svetskog rata i kompleksnu izgradnju baze, Final Stand prelazi u samostalni roguelite last stand format zasnovan na talasima (waves). Na papiru, ovo zvuči kao eksperiment koji destiluje taktičku briljantnost franšize u intenzivne, kratke survival sesije, ali iako je osnovna gejmplej petlja (gameplay loop) neosporno zabavna, visoka cena i nedostatak sadržaja i raznolikosti sprečavaju ga da dostigne svoj puni potencijal.
Srž Final Standa
U svojoj srži, Final Stand je čisti PvE test izdržljivosti. Bačeni ste na jedno od pet bojnih polja, dobijate mali fond resursa i zadatak da preživite 12 sve težih talasa neprijateljskih snaga. Fundamentalne mehanike koje čine Company of Heroes 3 odličnim ostale su ovde potpuno netaknute. Nećete samo besomučno štancovati (spam) jedinice da biste preplavili neprijatelje. Pozicioniranje, direkcioni zaklon (cover), kombinovanje rodova vojske i poznavanje tačnog trenutka kada treba da povučete vaš odred (squad) i dalje su ono što razdvaja herojsku odbranu od iznenadnog kolapsa.
Pošto makro-menadžment zauzimanja teritorija uglavnom izostaje, mikro-menadžment vaših trupa preuzima centralnu binu. Inženjerci žure da poprave oštećene tenkovske zamke i razvuku bodljikavu žicu između talasa, dok se protivtenkovske posade repozicioniraju kako bi pokrile tek izložene bokove. Tenzija se prilično intenzivno pojačava. Rane runde vam omogućavaju da izgradite samopouzdanje i uspostavite perimetar, ali do osmog ili devetog talasa, sama količina neprijateljskih oklopnih vozila i pešadije primorava vas na očajnički poslednji otpor u kom se samo nadate najboljem.
Komandujete jednom od četiri kultne frakcije: američkim snagama, Vermahtom, britanskim snagama ili Nemačkim afričkim korpusom (Deutsches Afrikakorps). Svaka frakcija donosi svoj poseban šmek odbrani. Britanci briljiraju u „zaključavanju” prolaza (lanes), dok se Afrikakorps oslanja na mobilnost i laki oklop da bi zapušio rupe kako se pojave.
Relic je takođe ubacio desetak dinamičnih in-game događaja i 36 „bos” (boss) jedinica kako bi vas držao na oprezu. Ovi bosovi su teško oklopljene i specijalizovane varijante standardnih jedinica, dizajnirane da probiju rupe u vašoj odbrani i pokvare vam raspored jedinica. Kada se bos Tigar tenk dokotrlja na bojno polje uz podršku dinamičnog događaja sa dimnom zavesom, morate pedantno da isplanirate vaše zone ubijanja (kill zones) i da ih brzo prilagodite. Okršaji sa bosovima primoravaju vas na prilagodljivost. Međutim, iako su ovi susreti opasni, mnogi bosovi deluju prosto kao prenapumpane verzije postojećih jedinica, a ne kao istinski jedinstvene pretnje.
Roguelite progresija: Želja da nastavite dalje
Kako bi petlja od dvanaest talasa ostala sveža, Final Stand usvaja roguelite sistem progresije. Između talasa, ne pravite jedinice samo iz tradicionalnog štabova; umesto toga, nude vam se randomizovani nacrti (drafts) jedinica, sposobnosti ili privremenih bafova (buffs). Vi zapravo u hodu gradite vašu sopstvenu borbenu grupu (battlegroup). U jednom prohodu (run), RNG vam može dodeliti teško mehanizovane američke snage sa Šerman tenkovima, dok ste u drugom primorani da se oslonite na elitne britanske komandose i artiljerijske udare van mape (off-map).
Ova in-match randomizacija radi odličan posao u tome da vas istera iz vaše zone komfora, ali takođe baca svetlo na neke probleme sa balansiranjem. Pošto se izbor za draft oslanja na celokupan roster frakcije, povremeno možete ostati zaglavljeni sa potpuno beskorisnim opcijama za vašu trenutnu situaciju. Ako talas 10 donosi teško oklopljene neprijatelje, a vi izvučete samo laku pešadiju ili bafove za nešto sasvim drugo, prohod može delovati osuđeno na propast isključivo zbog loše sreće, a ne zbog vaše greške kao igrača.
Pored in-match draft-a, Final Stand takođe poseduje trajnu meta-progresiju. Završavanje prohoda, ili čak i samo neuspeh u kasnijim talasima, donosi vam poene koje možete potrošiti na tehnološka drveta (tech trees) specifična za vašu frakciju. Ove trajne nadogradnje nude manje bafove, poput povećane odbrane u garnizonima (zgradama) za Amerikance ili smrtonosnosti pešadije za Britance. Iako otključavanje čvorišta (nodes) pruža sasvim pristojan dugoročni podsticaj da nastavite da igrate, sami perkovi (perks) su neverovatno “sigurni”. Oni vam obezbeđuju standardna statistička poboljšanja, a ne neke spektakularne, gejmplej-menjajuće modifikatore koji bi radikalno izmenili stil igre vaše frakcije. S obzirom na to da je Last Stand spinof, developeri su ovde mogli potpuno da otkače, čisto zabave radi.
Prezentacija i reciklirani aseti
Vizuelno, Final Stand izgleda sjajno. Destruktivni endžin koji pokreće Company of Heroes 3 još jednom izgleda prelepo. Do poslednjeg talasa, nekada netaknute mape pretvaraju se u ratne, apokaliptične pejzaže iz pakla prepune kratera. Artiljerija razdire odbrambene pozicije, uništeni tenkovi zakrčuju uska grla (chokepoints), a urušene zgrade pružaju očajnički, last-minute zaklon za vaše pešadijske trupe.
Audio dizajn parira ovom intenzitetu zaglušujućom rikom nadolazećih baraža i pucnjem protivtenkovske vatre koji prenose samu težinu rata.
Međutim, gotovo cela ova prezentacija je jednostavno reciklirana (reused) iz osnovne igre. Ponovno korišćenje aseta (assets) nije po sebi loše, naročito za samostalnu ekspanziju sa nižom cenom, ali pojačava osećaj da igrate samo još jedan mod igre, a ne zaseban naslov. Vojnici, vozila, oružja i teksture okruženja su vam već uveliko poznati.
Neubedljivo co-op iskustvo i suša sadržaja
Tamo gde bi Final Stand trebalo najviše da sija jeste njegov kooperativni (co-op) mod za dva igrača. Međutim, na izlasku je bio ograničen isključivo na vašu listu prijatelja, dok se sada možete pridružiti nasumičnim multiplejer lobijima.
A onda se postavlja i pitanje zašto su ostali samo na dva igrača? Proširivanje ovog moda da podrži tri ili četiri igrača bi eksponencijalno povećalo haos, zabavu i budućnost ove igre.
Ipak, najočigledniji problem koji koči Final Stand jeste naprosto nedostatak sadržaja. Dostupno je samo pet mapa za defense mod. Iako osam nivoa težine i beskonačni (endless) mod nakon dvanaestog talasa dodaju određenu dozu ponovljivosti (replayability), uzastopno branjenje istih pet uskih grla brzo postaje bajato i dosadnije od standardnog skirmish multiplejer moda. Roguelite randomizacija pokušava da maskira ovu repetitivnost i uspeva u tome na kratko vreme, ali nije dovoljna da sakrije ograničenu raznovrsnost.
Naročito za cenu od oko 30 evra za samostalno izdanje (postoji popust za vlasnike CoH 3), vrednost ponude je teško opravdati. Vi u suštini plaćate pola cene pune igre za jedan jedini mod sa recikliranim asetima, koji je lako mogao da bude besplatno ažuriranje sadržaja ili deo season passa.
Company of Heores 3: Final Stand (PC)
Company of Heroes 3: Final Stand je zabavna ideja izgrađena na dokazanoj taktičkoj osnovi. Kada se nađete u žaru jedanaestog talasa, očajnički pokušavajući da održite vaš poslednji Šerman tenk u životu, dok vaš saigrač pokušava da obavi popravke na bunkerima pod teškom vatrom, igra je apsolutno ludilo od zabave. Ali konstrukcija oko osnovnog gejmpleja deluje manjkavo. Ograničen broj mapa, prilično bleda meta-progresija i brzonadolazeća repetitivnost koče Last Stand na putu do istinske veličine. Bez prave mape puta (roadmap) na vidiku, ovo bi moglo biti zabavno za jedno popodne, ali prosto nema „noge” (potencijal) da vas veže za sebe na duže staze.
