Da li je agresivna marketinška kampanja doprinela da film poklekne pod očekivanjima publike, ili je uspeo da se dokaže publici koja je željna dobrih filmova? Istina je negde između.
Drago mi je što mogu da napišem da je situacija povoljna po novi film Zaka Kregera (Zach Cregger), i da imamo na tapeti potencijalni kultni naslov za buduće generacije koji će inspirisati mlade autore, da još detaljnije dekonstruišu i nadograde svoja buduća horor dela.
Siguran sam da poslednjih godina, svaki gledalac oseća zamor od agresivnih marketinških kampanja koje filmske distributerske kuće guraju za horor filmove koje promovišu. Bombarduju nas bombastičnim naslovima: Najbolji horor, Najstrašniji horor, Remek delo i to sve u full caps slovima i boldovano. Te nas na podsvesnom nivou to upeca i privoli da uđemo u bioskopske sale. A posle gledanja nema kajanja.
Zak Kreger je odlučio posle konciznog i zategnutog (i zabavnog!) prvenca Barbarian (Varvari, dostupan preko HBO Max striminga), nastavi sa istraživanjem žanrovskog filma. Njegov stil režije je autentičan i energičan, i daje narativna idejna rešenja u kojima daje mogućnost trenutno najpoznatijim i etabliranim holivudskim glumicama i glumcima da zaista pokažu šta umeju da rade kada dobiju dobro napisane i uverljive likove. I da se odmore od silnih franšiza koje im donose hleb nasušni na astale.
U gradiću Mejbruk, jednog dana u 2:17 ujutru, sedamnaestoro dece iz razreda učiteljice Džastin Gandi (Julia Garner) izlazi iz svojih domova, i nestaje u noći. Osim jednog učenika, Aleksa. (Cary Christopher) To budi veliku sumnju čitavog grada, da su njih dvoje imali veze sa nestankom dotične dece. Vreme prolazi, policija ne uspeva da nađe bilo kakve tragove. Na jednom od gradskih okupljanja, otac od jednog deteta koje je nestalo, Arčer Graf (Josh Brolin) izražava svoje nezadovoljstvo i nerazumevanje kako nijedan trag ne postoji i huška građane da Gandijevu propitaju za još detalja, iako je ona već razgovarala sa policijom. To otpočinje seriju događaja širom grada, i prikazuje kako strah od nepoznatog i neshvatljivog utiče na čitavo društvo, i posebno na ostracizovane pojedince.
Često kažu da film najviše izvlače glumački performansi, u ovom slučaju zaista je odlično probrana ekipa: Džastin koju igra Garnerova je daleko od savršenog lika. Ima problematičnu prošlost, i čini neka ne baš pohvalana dela, kako u privatnom tako i u poslovnom životu.
Slično se može reći i za Grafa kojeg igra Brolin, sa jedne strane vidimo čoveka koji kipti od besa i koji kroz agresiju i dominaciju pokušava da uspostavi kontrolu koju nema.
To se da videti i po karakterizaciji sporednih likova, poput lokalnog narkomana Džejmsa (Austin Abrams) i mutnog policajca Pola Morgana. (Alden Ehrenreich) Ako ste ikada želeli da vidite igranu adaptaciju skeča između Elmera lovca i Duška Dugouška (Pol i Džejms imaju čitavu scenu koja podseća na te hajke iz Šašave družine), Kreger vam je čak i to obezbedio.
Stvarno nema slabe podeljene uloge u filmu, i čak i epizodisti zasijaju u par scena u kojima se pojave i ostaju dugo u sećanju.
Ovi likovi svakako ne bi bili uverljivi, da ih Kreger ne piše kao prave ljude, od krvi i mesa. Koji su istovremeno nesavršeni, ali i dalje imaju momente iskupljenja. Ono što pripomaže da u neku ruku zaboravimo na teskobni početak jesu interakcije između svih likova i dijalozi, koji su istovremeno realistični i urnebesni. I najbitnija stavka, koja izostaje iz mnogih horora današnjice, a to jeste da će vam stati do svih likova i njihovih sudbina.
Nije ovo prvi put da vidimo prikaz jednog društva koje se našlo u nebranom grožđu i gde nepojmljivi splet okolnosti i događaja, utiče na čitav kolektiv. Koreanski klasik, The Wailing (Gokseong) je remek delo takve vrste, a čak je i drugi deo nove sage Noći Veštica, Halloween Kills dao svoju okrnjenu viziju kako legende i neobjašnjive pojave utiču na mentalitet žitelja.
Film je jeziv i neprijatan, i čitav grad je jedna velika ukleta kuća. Sve je prožeto statičnim i sporim kadrovima koji su pod okriljem sena i slabo osvetljenje rasvete, i time odaju konstantni nemir i osećaj da ništa nije kako treba. A horor i komedija su oduvek išli ruku pod ruku i odlično se nadopunjuju. Iako je film delimično i misterija, uspeva da održi sve te elemente i da ne gubi na intrigi i intenzitetu.
Muzika je takođe bitan aspekt filma, i neverovatno mi je šta su Rajan Holadej (Ryan Holladay) i Hajs Holadej (Hays Holladay) i Zak postigli u novoj kolaboraciji. Uglavnom su to kratki izleti koji mešaju zlokobnu elektroniku sa šarenolikim orkestracijama i instrumentima, koji grade jezivu i snovitu atmosferu. I drznuću se da napišem da je ovo jedan od boljih filmskih OST-ova još od muzike koju je Džon Karpenter (John Carpenter) radio za svoje kultne horor filmove.
Šta ne štima kod filma? Smatram da će pod navalom i očekivanjima ljudi koji su videli ove silne kampanje i hvalospeve mnogima ići na živce, i da će ih to odbiti posle gledanja. Što se ličnih zamerki tiče, guranje priče napred i idiotske odluke likova su iritantni i neizbežni postulati koji su ustaljeni deo žanra. I siguran sam da mnogima film neće biti strašan, već samo jeziv i da će čak tri “jump scare” momenta delovati kao bespotrebni, ali slagao bih ako me nisu štrecnuli. Ali ponajviše od svega sama misterija, koja se razlaže u delovima kako upoznajemo likove i vidimo njihove perspektive će ih odbiti jer nije svaki detalj priče razrešen i pojašnjen.
A opet sa druge strane, tonalitet koji sam spomenuo već i koji je baš neklasičan za današnje filmove i koji se menja iz ludačke brzine. Biće verovatno odbojan ljudima koji su navikli da gledaju filmove koji su u jednoličnom tonu i atmosferi.
Za moja dva groša, smatram da se ovde radi o jednoj vrsti studijske anomalije, koja je mogla da ima daleko gadnije scene i situacije, ali ipak je odlučeno da se bavimo više zabavom i da ne idemo u određene teme dublje. U aspektu zabave je uspeo sto posto, jer zar nam više nije dosta horora u kojima je sve smrtno ozbiljno i gde nema tračka humora koji bi nam olakšao lične strahove i nemire?
Što se same završnice tiče, poslednjih četrdeset minuta su ludi rolerkouster koji će vas izvozati i gde nećete moći da pogodite šta će se sve izdešavati. Najgore od svega je to što ćete se smejeti od suza na neke od najpotresnijih i bolesnijih scena. Znaćete da je pogrešna reakcija, ali smeh leči sve, pa čak i traumu.
Trenutak nestajanja trebate da gledate sa grupom prijatelja, jer reakcije publike u IMAX sali na momente gađenja i neurotičnog smeha, su bili ispunjavajuće iskustvo zbog kojeg i dalje volim da odlazim u bioskope.
