Ruffy and the Riverside – Recenzija – I ko je rekao da platformeri nisu originalni!

Ruffy and the Riverside je ona igra koju vidiš na traileru i pomisliš ,Aha, još jedan indie platformer, biće simpatično, prelepi crteži, ništa preterano novo. A onda kreneš da igraš i shvatiš da ti je ispod šarenih šuma i skakutanja serviran jedan ozbiljno kreativan gameplay koji ti prvo zbuni mozak, a onda ga nagradi kao najbolji učitelj. I sve to sa medvedićem koji menja svet tako što… prelepljuje teksture. Da, bukvalno.

Na igri je radio Zockrates Laboratories UG (kopirao sam ime, nikako da zapamtim) i suludo je kada pomisliš da je ovo njihov prvi naslov. Upravo zbog toga, kao što rekoh u uvodu, očekuješ da bude kopija svega i svačega, a ono dobiješ toliko originalni platformer kao ni jedan do sada. Uvek je bilo na Nintendu da bude originalan kada su platformeri u pitanju, sada je to palo na Rufija i njegovu preslatku avanturu. Ovo je igra kojoj bi zadiveli i velikani kao što su Super Mario, Donkey Kong i tako dalje. Jeste da se radi o 3D platformeru, ali ponovo…

Druga stvar koja me je isto oborila sa nogu je kako je igra “odrađena” što se tiče same grafike. Ovo nije naslov koji će te oboriti sa nogu sa efektima, prštanjem svega i svačega i tako to. Već jedna poprilično skromno odrađena igra koja je rukom nacrtana od početka do kraja. Možda se to baš i ne primećuje u okolišu i svega šta vidite oko vas, ali definitivno sija kada su u pitanju likovi u ovoj igri. Rufi kao i ostali likovi koje srećete i upoznajete su praktično 2D cardboard isečci, koji se stalno pomeraju, preslatko animirani. Daju iluziju 3D objekta samo kada vidite koliko su zasebnih uglova umetnici uzeli u obzir kada su crtali, Dakle, nema 2 ili 4 ugla iz kojih možete videti kao recimo u Paper Mario igru, na koju ovaj naslov po malo podeća, već 8 ili 16 različitih uglova i svaki je prelepo nacrtan.

Glavna stvar koja odvaja Ruffyja od svih onih drugih platformera jeste mehanika koja se zove Swap. I to nije swap kao „zamenim jedno oružje za drugo“, već doslovno: kopiram teksturu iz okoline, bilo da je zemlja, voda, metal, lava, sneg, štogod, lepim je na neko drugo mesto, drugi objekat kako bih promenio svet oko sebe. Sada kada kažem štagod, ne mislim baš sve, već stvari koje vam igra dozvoljava. Ali to nije problem, jer znate koliko bi posla bilo za ovako mali tim, čiji je Ruffy and the Riverside prvi naslov da napravi toliko duboku interakciju u celom ovom otvorenom svetu. Kada pomislim koliko je to posta, glava me zaboli, iako me već bolela danas.

Swap mehanika se odmah na početku baca u prvi plan. Ruffy mora da napravi slike poznatim seoskim slikarima, jer ne daj bože da oni sami nacrtaju nešto. Odeš do njih, kažu ti šta žele na svojoj slici, ti uzmeš sliku iz malenog ateljea i nalepiš je na njihovo platno i svi srećni! Tako u osnovi radi swap mehanika i za sve ostalo, samo naravno ne oslanja se na puko lepljenje slika, već je ona upotrebljena poprilično kul, inteligentno i izazovno kako bi rešavali razne zagonetke u toku igranja ovog prelepog naslova.

Naravno, nije Ruffy sam u svom poduhvatu. Tu je i njegova ekipa, mali sidekick Pip, koji funkcioniše kao dodatni skok u toku platformisanja, i gomila drugih likov koji ti pomažu ne zato što ne znaš nešto o ovom svetu, već zato što želiš da saznaš sve o njemu. Nikad ti ne guraju rešenja u facu. Umesto toga, šapnu nešto tipa: „Mogo bi da probaš levo… ili ne moraš, šta ja znam, ja sam samo kornjača.“ I to je ta lepota kod ovog naslova, igra koja ti veruje da nećeš odmah kliknuti YouTube walkthrough. U nekim trenucima sam pomislio, dobro daj kaži mi neki bolji hint da rešim ovo, zašto moraš da budeš tako škrt sa rečima?! Ali na kraju dana, svidelo mi se što mi je igra dozvolila da lupam glavu tu i tamo kako bi rešio neke od zagonetki na koje sam zapeo, a verujem da će se to svideti i ostalim igračima.

Ono što mi je posebno prijalo je kako se Swap ne koristi samo za rešavanje prepreka već i u borbi, protivnici ostavljaju iza sebe teksture, i umesto „lootovanja“ u klasičnom smislu, ti njih koristiš kao deo sledeće zagonetke. Ubij drvenog lika, dobiješ teksturu drveta. Zalepljuješ to na drugu stranu zida, otvaraš prečicu. Totalno kul fazon koji savršeno funkcioniše u ovoj igri. Čak ni borba nije glavni fokus, ona je samo mehanizam da ti svet da nove igračke, načine da pređeš određene prepreke i naučiš što više o ovom svetu.

Iako je ovo kao open world fazon, ipak cela mapa je odvojena po nivoima. Oni su sjajno dizajnirani. Od bujne šume do zaleđenih visina, svaki ima sopstvenu logiku. Nema recycled dizajna, svuda je pažljivo razrađeno gde Swap može da ti pomogne, ali bez da te vodi za ruku. Nekad sam umirao jer nisam provalio šta se traži, nekad jer sam hteo što pre nešto da odradim, ali nijednom jer je igra bila nefer. I to je retkost danas, da dizajneri veruju u igrača kao u partnera, a ne kao osobe sa pola mozga. Druga stvar vezano za nivoe je to što imate switch između 3D nivoa i 2D delova, nešto kao Super Mario Odyssey što je uradio, ali koliko je tada bilo novo, toliko je Rufi uspeo da napravi unapređenja kod ove mehanike i da izgleda još bolje, slađe, interesantnije. Tu se najviše kriju zagonetke i collectibles kao i delovi koji su vam potrebni kako bi rešili neku veću zagonetku u toku igranja.

Kontrole su sjajno odrađene, responsivne, jasne, direktne, bez nekih problema, bolje rečeno, bez imalo problema. Na Switchu igra ide glatko, osim par momenata kad kamera uđu u male hodnike pa moraš da se takoreći nekako izvučeš iz pozicije. Nije problem koji remeti gameplay, ali ga primećuješ. Inače, Swap interfejs je čist, pregledan, jedino zna da bude malo pipav kada želiš da zalepljuješ nešto pod uglom. Na PC-u ide preciznije, naravno, ali i konzolna verzija je i te kako igriva – pogotovo jer ti tempo igre dozvoljava pauze za razmišljanje.

Vizuelno, Ruffy je kao da su ti dali neku igru iz detinjstva, kojoj si se divio kada si bio klinac. Kao što rekoh, svaka tekstura je ručno crtana, a svet se menja dok ga ti menjaš. Nekad bukvalno, kada od blata praviš skakutave ploče ili lava postane deo zagonetke. Da, zvuči ludo, i jeste. Ali igra uopšte ne pokušava da se izvini za to. Naprotiv, igra kao da ti kaže: „Evo ti alat, idi se igraj, sada, ajde beži!”. Zvuk je stvarno poseban. Soundtrack je mešavina retro 90s melodija i modernog ambijenta, nekako chill a opet dovoljno motivišuće. U par navrata sam ostavio Ruffyja da stoji samo da bih slušao muziku iz pećine. Ako nisi gamer koji obraća pažnju na ton, ovde ćeš postati. I neće ti biti krivo. A posle malog vremena bacaćeš bit numera koje čuješ dok raduckaš nešto po kući, ideš do prodavnice, radiš na poslu, potpuno zarazno!

Mana? Pa da, ima ih. Nekim igračima će Swap biti previše eksperimentalan. Nema jasnog uputstva uradi ovo, dobićeš to. Mada, meni je ovo bilo totalno kul. Igra traži razmišljanje, pa ako si više za linearno iskustvo, možda te zbuni. Takođe, kolekcionarski elementi, leptirići, zvezdice i slični Etoi entiteti, nisu baš motivišući bez dodatnog konteksta. Nisu dosadni, ali nisu ni neophodni. Tu postoji priča koju možeš pratiti i sve je to kul napisano, ali u nekim trenucima deluje kao da svi mnogo pričaju bez neke poente. Dobra stvar je kada završite neku grupu collectibles otvara se cela priča neke stvari u ovom svetu, i to bi moglo da vas motivišete da nastavite da ih završavate. Naravno ovo nije objašnjeno niti rečeno jasno, nego je na tebi da istražiš.

Ali sve te mane padaju u vodu kada vidiš šta ti igra daje. Rufi nije tu da ti kaže ajde sada pređi nivo i to je to. Rufi ti kaže “kreni kako znaš, i menjaj svet po svom.” A to nije samo mehanika, već način razmišljanja u ovoj igri. I upravo zato zato Ruffy and the Riverside nije samo još jedan indie platformer, već potencijalni klasik koji ćeš pamtiti. Ne jer si ga prešao, već jer si ga, na neki tihi način, stvorio.

Igra je rađena za Switch, ali sam je igrao na Switch 2 konzoli. Jeste da je ograničena na 30 frejmova, ali je super izgledala. Po onome šta sam čuo, radi se na patchu za Switch 2 koji će verovatno povećati frejmrejt i rezoluciju i jednostavno jedva čekam