Empyreal – Recenzija – Akcioni Looter RPG sa sjajnim borbenim sistemom

U moru akcionih RPG naslova, gde se većina igara trudi da kopira jednu drugu uz minimalne pomake, Empyreal hrabro pokušava nešto totalno drugačije. Nova igra studija Silent Games, objavljena od strane Secret Mode, smeštena je u bogat, ali distopijski svet u kojem se mistika, tehnologija i filozofija prepliću. Empyreal je akcioni RPG koji se oslanja na teške, taktičke borbe a ono šta stvarno krasi ovu igru je složeni loot sistem i ručno dizajn svet u kojem se ona dešava Ali, koliko god Empyreal pokušavao nešto drugačije i uspevao u tome, ima i delova na kojima je moglo malo više da se poradi.

Radnja igre Empyreal smeštena je u daleki (virtualni eh..) kutak galaksije, gde istraživačka ekspedicija dolazi na neistraženu planetu kako bi otkrila tajne ogromnog Monolita – strukture nepoznatog porekla koju je izgradila davno izgubljena civilizacija. Iako su pokušaji otkrivanja njegovih tajni bili poprilično ambiciozni, ekspedicija je pretrpela katastrofalne gubitke zbog automatona koji čuvaju Monolit. Preživeli članovi sada se bore sa opadajućim resursima i moralom, dok se nadaju da će im neko, nekada pomoći. Vi preuzimate ulogu elitnog plaćenika koji je pozvan da nastavi tamo gde su drugi stali. Njihov zadatak je da istraže unutrašnjost Monolita, suoče se sa njegovim opasnostima i otkriju istinu koja bi mogla promeniti razumevanje čovečanstva.

Empyreal je podeljen na četiri ogromna regiona – takozvana Kvadranta – od kojih svaki simbolizuje drugačiju filozofiju u vezi sa funkcijom društva i prirodom moći. Igra vas uvodi u svet post-rušenja, gde je čovečanstvo razbijeno u zatvorene sisteme, svaka oblast ima sopstveni identitet, boje, arhitekturu, ali i ideološku pozadinu. Na primer, jedan kvadrant, opskurnog, brutalističkog dizajna, odražava kolektivnu disciplinu i centralizovanu moć, dok drugi – obasjan večnim zracima sunca, prepun kristala i lebdećih terasa – predstavlja transcendenciju i duhovnu uzvišenost. Svaki region deluje kao zaseban entitet, sa sopstvenom vrstom neprijatelja, vrstama izazova i čak zakonima fizike, poput oblasti sa sniženom gravitacijom ili zonom gde vreme sporije teče. Na estetskom planu, svet igre izgleda prelepo – svetla su pažljivo dizajnirana, arhitektura ima smisao, detalji okruženja često pričaju tihu priču o mestu u kojem se nalazite. Ali, nažalost, svet ne reaguje na vas. NPC-evi su uglavnom statični, bez veće interaktivnosti, što ubija osećaj života. Iako bi svet trebao da odiše filozofskom dubinom, u praksi često deluje kao prazna pozornica za borbu i loot.

Centralna stavka Empyreal igre je njen borbeni sistem, jako težak, nekada i komplikovan, ali kada ga savladate, jako rewarding. Za razliku od mnogih modernih akcionih igara koje forsiraju brzinu i refleks, ova igra traži od vas da donosite prave odluke u svakom trenutku. Borba je taktična, da kažem i metodična, u stilu Soulslike igara, ali bez pokušaja da kopira te naslove u tom podžanru. Igra se ne oslanja na parry sistem ili pravovremene blokove, ovde su važne pozicija, raspored neprijatelja i preicno korišćenje posebnih sposobnosti. Na raspolaganju su tri primarna borbena stila: glaive (melee oružje sa dva različita napada), mace & štit (defanzivna, ali eksplozivna kada se odigra ispravno) i nešto nalik topu (long range, ali poprilično ranjiv stil igranja). Svaki stil dolazi sa potpuno drugačijom načinom igranja. Na primer, glaive omogućava više mobilnosti u toku borbe i agresivnije napade, ali zahteva da naučite šablone svih neprijateljskih napada kako bi se uspešno postavili i znali šta da očekujete, jer i najmanja greška može biti smrtonosna. Sa štitom se može igrati defanzivnije, sa mogućnošću reflektovanja napada i brutalnih kontri koje unose ritam u borbu. Long range je nešto totalno drugačije, dozvoljava vam da ne priđete neprijatelju, ali ako on to uradi umesto vas, onda ćete biti stavljeni u poprilčno zeznutu situaciju.

Jedan od ključnih mehaničkih elemenata je sistem “burst” napada, koji se puni prilikom uspešnih odbrana ili ubistava. Kada se aktivira, omogućava da uradite najjače poteze u igri koji često mogu da preokrenu tok borbe. Međutim, ni jedan stil ne deluje dominantno, što znači da je razvojni tim odradio poprilično dobar balans sa svim klasama . Međutim, postoji i jedan faktor u igri koji može biti problematičan nekim igračima. U Empyreal ne možete da lockujete na neprijatelje, već se sve vodi slobodnom formom. Sa jedne strane, ovo je okej izbor jer ćete se često naći u borbi sa više od jednog neprijatelja i reakcija i mogućnost da udarite drugog neprijatelja u svakom trenutku je dobrodošlo. Sa druge strane, može biti problem jer često možete zalutati kamerom ili jednostavno nećete moći videti sa koje strane vas neko napada. Ovo je naročito izraženo u gužvama gde preciznost u napadu postaje ključna, ali vas ugao kamere može poprilično lako izdati.

Pored toga, balans u borbi nije baš najjasniji u svakom trenutku. U zavisnosti od Dungeona koji ćete igrati, neprijatelji već na početku mogu biti prejaki za vas, gde će biti potrebno poprilično dobro da oznojite gamepad kako bi ih porazili. Sa druge strane, borba nekada može izgledati toliko lagano da vam neće biti jasno da li igra možda nije spustila nivo težine u trenucima kada ste se mučili. Taj element iznenađenja može biti dobar, ali sa druge strane, poprilično je teško proceniti kada je potrebno da imate maksimalni fokus u toku igranja, a kada možete malo da se opustite.

Kada sam već krenuo sa stvarima koje mogu praviti problem, moram napomenuti i animacije. U trenutku igra deluje kao da je izašla za pretprošlu generaciju konzola. Animacije umeju da budu krute i nekada nejasne. Mada, to su animacije samo u toku delova istraživanja, pričanja sa ljudima i tako dalje. Zanimljivo mi je da kroz celu igru sam video samo jednu animaciju vaulta ili penjanja, koja je apsolutno ista u svakom trenutku, nebitno koliko objekat bio visoko ili nisko ispred vas. Dobra stvar je to što je to jedina animacija koja deluje kao da je “out of place” u ovoj igri, i da se to ni malo ne primećuje u toku borbi, gde igra sija u svakom smislu te reči.

Loot sistem je jedno od najjačih stavki Empyreala. Igra vas stalno obasipa novom opremom, ali ne po sistemu “više brojeva = bolje”, već nudi komplikovanije, modularne komponente. Svaki deo opreme (oružje, oklop, moduli) ima svoje slotove u koje se mogu umetnuti modifikatori, što stvara ogromnu količinu varijacija. Tu su i “cartogram” kartice koje, slično kao mutatori, menjaju tok sledeće misije – dodaju nove uslove (npr. smanjena vidljivost, dodatni neprijatelji, dvosmerna šteta), ali i povećavaju šanse za dobijanje vrednijih nagrada. Igra vas time stalno tera da birate između sigurnosti i rizične igre, a rezultat su često haotične, nepredvidive misije koje mogu biti ili briljantno zabavne ili bolno brutalne. Mana ovog sistema je što upoređivanje opreme postaje zamorno. Isti predmet može imati potpuno različite statistike, čak i unutar istog tier-a, pa igrači moraju često otvarati menije, analizirati sitne brojke i pažljivo birati. Nedostatak jednostavne funkcije za automatsku procenu boljeg predmeta dodatno usporava tok igre.

Empyreal nije igra koja vas zasipa cutsceneovima ili smornim pričama. Umesto toga, većinu priče otkrivate kroz misije, interakcije sa članovima ekspedicije i otključavanjem dnevnika. Svaki član vaše ekipe ima sopstvenu ličnu misiju, koja se razvija paralelno sa vašim napredovanjem kroz svet. Neke od tih misija imaju više završetaka u zavisnosti od vaših odluka, što stvara iluziju moralne dvosmislenosti. Međutim, i pored toga, likovi su često arhetipski i dijalozi umeju biti suvi. Deluje kao da igra ima mnogo toga da kaže, ali to ne uspeva da izrazi u razgovorima.

Kada završite glavnu kampanju, Empyreal vam nudi sistem “Expeditions++” koji funkcioniše kao niz izazova sa pojačanim neprijateljima, nasumičnim mutacijama i mogućnošću dodatnih narativnih grana. Sistem vam omogućava da koristite sve što ste do tada sakupili i nastavite razvijati svog lika kroz nove modifikatore, misije i kartice. Replayability je jača strana igre, jer zahvaljujući kompleksnosti borbe i loot sistema, dve sesije retko kada izgledaju isto. Ipak, ako vas primarni loop borbe i loot sistem ne uvuče, teško je da će endgame sadržaj uspeti da vas zadrži.