Borderlands 4 – Recenzija – Pravac na Kairos u borbi protiv Kaleta Gospodara Vremena

Kada se samo setim, kao juče da je bilo kada sam igrao Borderlands 1 sa cimerom u sobi na dva računara. Igra koja je hrabro ušla i otvorila vrata svim looter shooter naslovima koji su kasnije izašli. Godine su prolazile, ali ni jedan Borderlands do sada nije uspeo da mi vrati taj osećaj uzbuđenja kao kada sam igrao keca. Sada kada bolje razmislim, prošlo je čak šest godina od izlaska Borderlands 3, čak toliko… ne smem ni da pomislim koiko je prošlo od prvog dela. Vreme leti a u međuvremenu borderlands 4 je konačno stigao i mogu slobodno da kažem da je malo koja igra uspela da u meni izazove toliko kontradiktornih osećanja u isto vreme. Sa jedne strane, tu je ogromna nostalgija, sećanja na prve sate provedene u originalnom Borderlandsu, kada je loot-shooter podžanr bio nešto potpuno sveže, sirovo i uzbudljivo. Sa druge strane, tu je i pitanje: da li je Gearbox uopšte sposoban da i dalje iznenadi, ili ćemo dobiti još jednu varijaciju istog recepta, sa par novih začina ubačenih tek toliko da se zavaramo?

Nakon dvadesetak sati provedenih u ovoj igri, mogu da kažem, odgovor je negde između. Borderlands 4 je i poznat i nov, i komforna nostalgija i svež poduhvat, i urnebesan i frustrirajući. Ali ono što me najviše fascinira jeste činjenica da je i dalje uspeo da me drži prikovanim za ekran, čak i onda kada sam bio siguran da znam svaki njegov trik. Tako da, vratio se taj osećaj kao kada sam igrao prvi deo, što je za mene, već jako dobar znak već od početka.

Priča u Borderlands 4 odvodi nas na potpuno novu lokaciju, planetu Kairos, svet koji odiše hladnim redom i strogo kontrolisanim poretkom. Za razliku od haotične Pandore i njenih divljih pustara, Kairos je na prvi pogled strukturisan, precizan, skoro sterilno organizovan. Ali ta savršena fasada brzo puca i otkriva distopijsku pozadinu, gradove pod opsadom, frakcije koje se bore za svaki pedalj slobode i naravno, Vault Huntere koji se, kao i uvek, nalaze na pogrešnom mestu u pravo vreme. Ovoga puta, njihova misija nije samo potraga za blagom i moćima skrivenim u još jednom trezoru, već i razbijanje sistema koji guši svaki oblik slobode i spontanosti. Kairos je kao jedan veliki lonac u kome se kuva sve i svašta, u kome igrači istražuju ogromne zone povezane u celinu, sa dinamičnim vremenom i ambijentima koji menjaju ton avanture iz minuta u minut, i naravno sve to izgleda savršeno.

Zadužen za ceo taj haos je The Timekeeper, glavni negativac i tiranin čije ime dovoljno govori o njegovoj opsesiji ,vreme, red, struktura. Njegova filozofija nije da vlada haotičnim svetom silom oružja kao što su to radili Handsome Jack ili Calypso blizanci, već da ga potpuno ukroti, oblikuje i ukalupi u savršen sistem. Njegov režim se zasniva na ideji da apsolutna kontrola znači mir, ali iza tog “mira” krije se potiskivanje slobode, brutalno kažnjavanje neposlušnih i vojna sila koja svaku iskru pobune gasi u korenu. Timekeeper nije karizmatičan manipulator niti fanatični propovednik, on je hladan, metodičan i zastrašujuće racionalan. To ga čini jednim od najopasnijih negativaca koje je serijal video do sada, jer njegov cilj nije lična korist već nametanje vizije savršenog sveta, čak i ako u tom procesu ceo Kairos mora da izgori.

A borba… borba je i dalje srce svega. Ako ste ikada igrali Borderlands, znate šta vas čeka: beskonačne horde neprijatelja, vatrometi boja, brojeva i eksplozija na ekranu, i konstantno šaltanje između različitih oružja dok tražite savršenu kombinaciju. Ono što je novina jeste način na koji su uveli sistem „synergy efekata“. Na primer, ako imate vatreno oružje i aktivirate određenu moć Vault Huntera, možete da stvorite lančane eksplozije koje zahvataju celu grupu neprijatelja. Ili, ako kombinujete ledeni mod sa određenim gadgetom, bukvalno možete da zaleđujete arenu i kontrolišete tok borbe. To donosi mnogo više dubine i prostora za eksperimentisanje. Loot, naravno, ostaje centralna tačka. I dalje ćete provoditi sate prebirajući između oružja koja izgledaju kao da ih je neko sklepao od starih delova bicikla i raketnog bacača, i onih koja imaju toliko sulude efekte da se pitate šta je devovima prolazilo kroz glavu kada su kreirali sve ovo. Ono što mi se posebno dopada jeste to što loot sistem sada nagrađuje dugoročno planiranje. Ako želite da igrate agresivno i rašujete kao lud, postoje setovi koji to omogućavaju. Ako želite da budete taktičar koji kontroliše teren iz senke, opet, igra vam to dopušta. Po prvi put imam osećaj da loot nije samo stvar sreće, već i prilagođavanja vašem stilu igranja.

Boss borbe su i dalje posebna priča. Gearbox očigledno zna koliko su fanovi vezani za te spektakle, pa su ih ovde doveli na novi nivo. Svaki boss ima unikatne faze, specijalne animacije i arene koje izgledaju kao da su izvučene direktno iz mašte nekog ludog strip crtača. Jedan boss vas tera da balansirate na platformama koje se konstantno ruše dok vas bombarduje projektilima, drugi koristi sistem ogledala i refleksija gde morate da pazite ne samo na ono što je ispred vas, već i na ono što se pojavljuje iz senke. Taj osećaj nepredvidivosti i ludila čini svaku borbu nezaboravnom. Mada i dalje imam osećaj da kada se igra u Solo modu, bossovi su i dalje spongey što bi rekli, pucate i pucate bez da se toliko pomera njihov health bar. Nebitno da li se borite protiv nekog bossa u divljini, negde na mapi ili možda u glavnoj misiji, osećaj je isti. Mada, taj spektakl je ipak rezervisan za bossove koji se usko povezuju sa pričom, tako da i to što morate da istrošite pedeset šest šaržera da bi ga oborili je nekako prihvatljivo, jer su borbe zanimljive.

Ali zbog toga postoji coop mod i čini mi se da je i četvorka nekako građena za ovo iskustvo. Borderlands je oduvek bio najzabavniji u društvu, a ovde je to dovedeno do savršenstva. Misije su osmišljene tako da se prirodno prilagođavaju broju igrača, ako igrate sami, sve je dovoljno izazovno i zanimljivo, ali kada se udružite sa prijateljima, igra otkriva potpuno nove slojeve haosa. Koordinacija u tim borbama, deljenje loota, pa čak i zajedničko planiranje buildova za boss fightove, sve to čini da osećaj zajedništva bude jači nego ikada. Ukoliko nemate prijatelja za online coop, uvek možete da naterate nekog iz kuće da vam se pridruži u split screen coopu koji radi odlično i u četvorci.

Humor, taj večiti zaštitni znak serijala, i dalje je tu, ali umereniji. Nekome će možda nedostajati ona neprekidna bujica gegova iz Borderlands 2, ali meni lično ovaj balans mnogo više prija. Kada se šala pojavi, ona pogodi pravo u metu, a ostatak vremena možete da se fokusirate na priču i akciju. Claptrap je i dalje tu, naravno, i iako me je umeo nervirati u prošlim delovima, ovde je nekako bolje uklopljen, i dalje iritantan, ali na način koji vam izmami osmeh, a ne prevrnut očima. Dvojka i pogotovo trojka su imale baš neke cheap šale koje su umele da nerviraju, što bi narod rekao, bile su poprilično cringey. Hvala bogu pa u četvorci je sve nekako odmereno, sa stilom. Od šala, preko situacija u kojima ćete se naći do bizarnih dijaloga kako sa glavnim likovima, ali što je najbolje i sa sporednim.

Vizuelno, Borderlands 4 je verovatno najlepši do sada. Onaj prepoznatljivi cel-shaded stil je dodatno unapređen, sa više detalja, dubljim senkama i bogatijom paletom boja. Ali ono što me je najviše iznenadilo jeste koliko je mapa raznolika Od urbanih distopijskih gradova punih neonskih svetala i korupcije, preko pustinja koje deluju kao da su progutale celu civilizaciju, pa do vanzemaljskih pejzaža koji izgledaju kao da su izašli iz nekog sna, svaka lokacija ima svoj identitet. I ne samo to, već je i gameplay prilagođen tim lokacijama, pa ćete u gradu imati gušće borbe na manjim prostorima, dok pustinje otvaraju mogućnost za haotične bitke vozilima. Sve ovo gura Unreal Engine 5 i koristi apsolutno sve moderne tehnologije koje može kako bi igra izgledala što bolje. I izgleda, jer Borderlands 4 je veliki step up od trojke, što je za svaku pohvalu, ali to ima i svoje mane.

E sada, problemi, a to je ujedno i glavna stvar koja me je smorila u toku igranja. Pošto igra koristi ceo feature set poslednjeg Unreal Enginea, nekako je bilo čudno da radi u 60 frejmova po sekundi bez ikakvih problema na konzolama, kao što je inicijalno bilo najavljeno. I na žalost, problemi postoje. Recimo imate vikend ispred sebe i odlučite da opalite jednu dužu Borderlands 4 sesiju, problem je u tome što kako vreme prolazi, igra će sve gore i gore raditi. Ali ne samo to. Igra ima VRR podršku, naravno kao i svaka moderna, što znači da će vaš TV ili Monitor, ukoliko podržavaju VRR pokušati da ispegla sve nepravilnosti u animacijama, gameplay, tearing, stuttering. Ipak to je ovde malo problematično, jer framerate u igri toliko varira, da se konstantno pojavljuje taj VRR flickering zbog nestabilnosti engine-a. Neverovatno je koliko igra ume da bude nestabilna, i to stvarno ume da pokvari uživanje u trenucima. Pogotovo to kada posle recimo 4 sata, frejmrejt sa standardnih 60 bude nešto iznad 30, razlika se stvarno primeti. Tada je rešenje da izađete u glavni meni i vratite se u igru, ali iskreno, to jeste smaranje.

Drugi problem makar na koji sam ja naišao je nekonzistentne animacije u toku borbe, kao i problemi sa nišanjenjem u toku napucavanja. Animacije neprijatelja baš umeju da polude, da budu nelogične, i da ubiju tu imerziju igre. Problem je što se ovi problemi animacija najčešće javljaju sa velikim neprijateljima, a njih ima podosta, mada nije ni retkost da se dese i sa manjim neprijateljima. Nišanjenje ima drugi problem, ali se nekako veže za te animacije. Na konzolama i igranjem sa kontrolerom na PC-u imate taj, aim assist što bi rekli, problem je kada se stvore problemi sa animacijama kod neprijatelja, baš u tom treutku vaš nišan totalno poludi, i to je baš umelo da mi pravi problem u određenim momentima.

A tu su naravno i klasične Borderlands misije koje nekada umeju da smore. Ponekad igra zna da se previše osloni na „go fetch“ tip misija koje vam jednostavno zadaju da idete s jednog kraja mape na drugi i usput pobijete sve što mrda. Takođe, neki delovi dijaloga i dalje deluju kao da su pisani po automatizmu, samo da bi popunili prostor. I pored svega toga, osećaj celokupnog iskustva je i dalje toliko snažan da te mane blede u poređenju sa svim onim što igra pruža.

Zahvaljujemo se CD Media Greece na ustupljenoj igri za potrebe recenzije